Прошло је тринаест година од мартовског погрома на Косову и Метохији. Погрома, који никада не смемо заборавити. Тринеаст година од рушења, паљења и скрнављења цркава и манастира од стране албанских екстремиста.
Дубоко у суштини бића сваког Србина треба да буду урезане речи Лазаревог заветног мозаика „Косово није само поље на којем се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара — већ Сион, место указања, стајна тачка с које смо кренули увис, и показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.“
(ФОТОГАЛЕРИЈА) 17 МАРТ, ЦРНИ ДАН ЗА СРБИЈУ
Косово је било и биће колевка српског народа.
Нажалост, много је оних који имају кратко памћење.
Много је међу Србима – „Срба“…Заборавних.. Немарних..
Постоји један човек, који није Србин, али по количини љубави према српском народу, према бризи коју испољава за српску децу која своје детињство проводе под страхом од албанских екстремиста на Косову и Метохији, је заслужио да понесе титулу- Човек.
Његово име је Арно Гујон. Француз кога је страдање српске деце на Космету и кадрови погрома 17 и 18 марта 2004 приказани на француској телевизији, дубоко дирнуло.
Ово је одломак из његове књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“
„Тог 17 и 18 марта 2004. гледао сам на телевизији у Француској погроме које албански екстремисти спроводе над Србима.
Посебно су ме потресли снимци деце. Имала су тужан и покаткад престрављен поглед. Ништа нису схватала. Шта има болније од детета баченог у хаос и насиље? Детињство треба да буде светилиште мира. Мали дечак, мусавог лица, зелених очију и чупаве косе, изгубљеним погледом зури у објектив. Читавим својим бићем вапи за помоћ.
Тај дечак је вероватно изгубио кућу, можда родитеља или школског друга. Ми смо у Европи у XXI веку, а ипак се још догађају такве ствари… И нико не реагује. Дуго сам стајао размишљајући, питајући се шта ли је том дечаку најпотребније. Да ли има довољно хране? Чиме се игра? Шта има да обуче? Шта ли учи? Није вредело јадиковати и потресати се до суза, јер то не би променило његов свакодневни живот, а још мање ток догађаја. За мене је било незамисливо да седим скрштених руку, јер је то значило изневеравање оног пламена побуне који је буктао у мени.
Желео сам да помогнем тим Србима у енклавама, о којима нико конкретно није водио рачуна. Хтео сам да им помогнем из идеализма и убеђења, јер припадамо истој култури, истој цивилизацији. Хтео сам да будем учесник историје, а не само њен пуки посматрач.
Зашто да не покушам да сакупим нешто новца, да купим играчке и да их однесем том дечаку? Хуманитарна организације Солидарност за Косово је тада настала.“
Лола Ђорђевић