У својим досадашњим јавним наступма настојао сам да рушим стереотип, да нас протовинике уласка Црне Горе у НАТО руководе емоције, а не разум. Вечерас вам, ипак нећу говорити да чланство у НАТО пакту није донијело ништа добро економијама Хрватске, Албаније и Румуније, нећу говорити катастрофалним економским штетама које трпи Бугарска због чланства у алијанси, нећу напомињати да НАТО није био у стању да од тероризма заштити чак ни своју престоницу Брисел, као и да војни савез из чије се базе “Инџирлик“ руководи државним ударом, не да није гаранција, већ je највећа пријетња унутрашњем демократском уређењу земље чланице.
Вечерас преда мном стоји част и обавеза, да на овом светом мјесту, кажем неколико ријечи о жртви и херојству бранилаца карауле Кошара, о 108 највиђених момака Србије и Црне Горе, који су животе полижили на олтар отаџбине.
Књига “Зов карауле“ полази од обичног човјека, његовог дожовљаја рата и његовог односа према обавезама које може наметнути отаџбина. Ову књигу је посредно преко аутора Ненада Милкића, написао је обичан човјек, од кога су тешке године са краја прошлог вијека створиле достојног потомка косовских јунака, потомка Карађорђевих устаника, хероја са Фундине, Граховца, Вучијег Дола и Мојковца, војника који су пробили Солунски фронт, достојног потомка оних који су први у окупираној Европи подигли масован устанак против фашизма.
У Ненадовој књизи споредни ликови су они који су вукли конце политичари, генерали, пуковници… Поједнини нијесу именовани описани су само њихови поступци. О именованих, кроз књигу посредно сазнајемо о врлинама пуковника у вријеме агресије, касније генерала Драгана Живановића, команданта 125. моторизоване бригаде ВЈ. Умјесто почасти какву заслужује, држава Србија генерала Живановића последње двије и по године малтертира преко Специјалног тужилаштва за ратне злочине.
Колико су оптужбе против генерала Живановића основане, најбоље показује податак да је Адвокатска комора Србиjе одбила да у своје чланство прими, недавно пензионисаног тужиоца Владимира Вукчевића.
Од генерала Драгана Живановића, међутим неупоредиво горе је прошао његов командант, генерал-пуковник Владимир Лазаревић, такође поменут у Ненадовој књизи. Из овог романа сазнајемо са колико пажње, обзира и очинске љубави командант приштинског корпуса приступао својим војницима, те да је био присутан често на првим линијама одбране. Држава Србија, у вријеме владе Војислава Коштунице – кога многи и даље сматрају савјесним државником, генерала Владимира Лазаревића је дуго тјерала, и на крају натјерала да се преда Хашком суду. СРАМ ЈЕ И СТИД БИЛО!!!
Богу хвала, да се генерал Лазаревић послије више од 10 година хашке тамнице вратио у отаџбину. Међутим ни данашња Србија није га дочекала како заслужује.
Сматрам да је НВО “Клуб Црне Горе и Србије“ заиста адектватан организатор вечерашњег скупа, јер су обје данас независне државе једнако биле изложене НАТО агресији 1999. На Кошарама са својом браћом стајали су и Црнгорци. Поручник Предраг Леовац из Пљеваља, на Кошарама је тешко рањен на Свету Петку 1998. Упркос томе што је имао све услове за инвалидску пензију, уочи НАТО агресије, Пеђа Леовац је на свој захтјев прекинуо лијечење и вратио се на Кошаре у фебруару, гдје је 14. априла 1999. положио свој живот на олтар отаџбине.
Сличну судбину поручника Леовца имао је војник Марко Аврамовић из Тивта, првобитно рањен 28. јула 1998, касније погинуо у НАТО агресији. На дан када је војник Аврамовић рањен, погинуо је још један наш Црногорац, потпуковник Горан Остојић, замјеник команданта елитне 63. падобранске бригаде. Након бриљантно одрађене акције заузимања Јуника, дуго неосвојивог упоришта ОВК-а које се налази тик иза Кошара, приликом повратка у караулу, дио војника потпуковника Остојића упада у засједу. Вративши се да им помогне њихово извлачење, потпуковник Остојић гине.
Како ми је недавно испричао свештеник Мијајло Бацковић из Тивта, иначе непосредни учесник битке за Кошаре, потпуковник Остојић је у рапортима команди умио често да каже: “Ту позицију држе моји Монтенигерси, може пасти држава, али та позиција неће“ и тако дизао морал младих војника из Црне Горе. У 63. падобранској на Кошарама борили су још следећи војници из Црне Горе: Вујовић, Кнежевић, Бојанић, Марсенић, Шекуларац, Церовић и Вуковић, који је у горе поменутој засједи од 28. јула рањен.
Данас, 18 година послије агресије, НАТО бомбе нијесу и даље убијају, можда још жешће него тада када су бачене. Док у Европи стопа обољелих од малигних болести стагнира, или благо опада, код нас, и у Србији захваљујући 15 тона баченог у вријеме агресије, расте на годишњем нивоу од 5 до 10%, зависно од типа канцера. Готово да нема црногорске породице на чија врата није покуцао рак. За разлику од проф. Слободана Чикарића и проф. Дане Грујичић, црногорски љекари нијесу имали петљу да ураде ваљану анализу узрока раста малигних болести. Неодговорност, или наредба са врха да се ово питање не дира, да не би наштетило НАТО интеграцијама.
У историји можда је било бруталнијег, али не и подмуклијег злочина против цивилног становништва, од употребе осиромашеног уранијума. Једном употријебљено убијаће довијека. Осиромашени уранијум је само један сегмент НАТОвске доктрине ратовања против наше земље. Када им је постало јасно да нашу војску не могу побиједити из ваздуха, да је њихово топовско месо из УЧК слабо учинковито, НАТО генерали окренули су се терору према цивилима. Срушене су десетине мостова, школа, болница, телевизијских предајника, цивилних фабрика…
На крају НАТО је рат добио не побједом на бојном пољу, без монструозном пријетњом да ће уколико предсједник Слободан Милошевић не нареди повлачење војске са Косова, НАТО ће за недјељу дана обрисати са лица земље Београд и убити 30-40.000 цивила.
Данашња црногорска власт не само да нас гура у овакву асоцијацију зла, већ хоће да нам одузме право да се о томе изјаснимо на референдуму, чак и оном референдуму кога би она организовала, под условима који би били све само не демократски. Чак и од такве могућности провјере народне воље, НАТО квислинзи Монтенегра бјеже као ђаво од крста. Ако у вријеме НАТО агресије нијесам био стасао за пушку, данас на овом светом мјесту, заклињем се да ћу се за слободан и демократски референдум, борити једнако одлучно као што се су борили хероји са Кошара.
Слава херојима Кошара, не у рат, не у НАТО!