Лоше, добро
1. Герхард Шредер је данас могао да буде у Београду и да говори на било ком скупу само под условом да се на истом извинио српскоме народу и затражио опроштај. Овако, пошто се није извинио, срамота у лудачком прагматизму Вучића. Волео бих да знам, када би могло, да ли постоји барем један човек од оних 30 000 који је демонстративно напустио скуп док је овај говорио? То је био минимум који су ти људи морали да ураде. Да се испразни сала. Данас сте, драги наши Срби из СНС, аплаудирали убици Милице Ракић, оној девојчици која крвава лежи гола на болничкој постељи са завојем преко десне бутине где је гелер пресекао главну вену, те је искрварила на смрт. Шредер је изјављивао да се српски геноцид мора спречити, с друге стране он је једини лидер запада тог времена који је нешто лоше рекао о агресији, а то је да је она „кршење међународног права“. Међутим, та реченица га не аболира. Вучић је сумануто прагматичан и због следећег: Шредер је Путинов пријатељ. Али…
2. Оно што може да радује јесте да смо коначно као држава, после много година, почели на државном нивоу да обележавамо НАТО агресију, прошле године у Београду, ове у Грделици, сутра негде другде и да је РТС извештавао 15 минута о томе данас у дневнику, а два сата о самом обележавању. После 5. октобра ко је поменуо да је „Милосрдни анђео“ агресија био би жигосан и прогањан као ретроградна снага, а камоли да то обележавамо на државном нивоу. Зарад суманутог политичког прагматизма Грделица и све лепо што се десило данас остало је у другом плану. Можда ће неке будуће генерације Срба имати више могућности и знати више да држе до себе и по цену политичког прагматизма.
Када по Грделици не буде пишао Шредер, бићемо држава.
Фејсбук статус Ненада Узелца