Руски вајар Александар Сусликов бранио је свој став о америчкој политици у затвору, јер је 1999. године гранатирао америчку амбасаду у Москви у знак протеста против НАТО агресије на Југославију.
Шта је то принудило чланове руске интелектуалне елите да узму оружје у руке и на овај начин искажу свој бунт?
„Након нашег тзв. терористичког напада, нисам могао да одолим и направио сам скулптуру свог „саучесника“ Мише – обичног човека са ручним минобацачем на рамену“, каже Сусликов. – Нисам мислио да ће ме ова статуа одати.“
„Можете видети моје скулптуре у Царичином парку, а радим и реастаурацију рељефа за музеј Шилова“, каже вајар који је био члан Савеза уметника, а сада ради најчешће по наруџбини.
„1991. године, отац и ја смо учествовали у првом пучу. Нико тада, ко је себе сматрао интелектуалцем, није могао да пропусти овај догађај, каже Сусликов. – Сви су полагали велику наду у Јељцина, народ је био еуфоричан, одигравала се револуција, писали смо историју! Владала је атмосфера братства… Али годину дана касније нам је постало јасно да се нисмо борили за народ. Реформе Јегора Гајдара (творац контроверзне шок терапије реформи у Русији након колапса Совјетског Савеза) су једноставно биле пљачка народа. На полицама продавница се коначно појављују намирнице, али становништво нема новца за храну. За кога смо се борили? Толико сам био разочаран у Јељцина да сам у пучу ’93 стао на страну Александра Руцкоја.“
Тада је и упознао Мишу који је 1999. постао његов саучесник у нападу на америчку амбасаду.
Вајар Александар Сусликов нам (руском листу Московский Комсомолец) није испричао ништа о томе да ли је икада био члан неких екстремистичких организација. А организатор напада на амбасаду САД је управо тај Миша, који се, на основу Александровог сведочења, у данима агресије на Југославију 1999. изненада појавио на његовом прагу и рекао: „Треба да покажемо Јенкијима, али тако да у исто време привучемо пажњу штампе.“
Мишина дон кихотска идеја се поклопила са осећањима и грађанским ставом вајара.
„Када су натовци започели бомбардовање Југославије, а наша власт није помогла нашем историјском савезнику, био сам огорчен, – каже вајар. – А и време је било такво… Сада би можда другачије било… Онда су људи били уморни од безакоња. И ја сам био спреман на такав поступак из очаја.“
„Нисмо имали јасан план. – рекао је вајар. – А нисмо смели да одлажемо јер су у Југославији људи умирали… Миша је имао два ручна противтенковска минобацача и аутоматску пушку „Калашњиков“ за које је тврдио да су му остали још од пуча 1993. Одлучили смо да пуцамо директно на Америку – њихова амбасада у Москви се сматра америчком територијом.“
Али, пошто су у то време стално одржавани митинзи против бомбардовања СРЈ близу зграде амбасаде и ову територију су обезбеђивали полицијски кордони, било је веома тешко доћи до ње неприметно са два ручна минобацача! Тада су „осветници“ смислили генијални план… Тачније, сама судбина је тај план „паркирала“ на тротоару.
„Били смо обучени у маскирне униформе, а успут смо наишли на паркирано полицијско возило марке „Опел“. Одлучили смо да се њиме довеземо до зграде амбасаде, пуцамо кроз прозор аутомобила, и дамо гас… Преплашили смо и полицајца који је седео за воланом… неки пуковник Лебедев, како смо после сазнали. Нисмо га одмах приметили…“
„Знали смо да је особље амбасаде због безбедности било евакуисано из зграде за време митинга – објашњава Сусликов. – А због безбедности људи који су протестовали, згради смо пришли са супротне стране… Али, да се срушио зид, и да је неко од запослених у амбасади страдао, па шта да се ради… и у Београду живе људи. Рат је… Али да будем искрен, мислио сам да оданде нећу извући живу главу – полицијски кордони, сви наоружани…“
Сусликов није имао никог свог па је зато био спреман да погине зарад принципа?
„Деце немам. Ожењен сам. Својој жени нисам хтео ништа да кажем унапред да се не би бринула. Не би ме разумела, терала би ме да одустанем. Није, наравно, желела да буде удовица. А људи пре или касније умру – на онај свет идеш сам – филозофира вајар. – Што се тиче мог става… Како да Вам објасним… Једноставно нисам могао другачије. То је као некакав осећај дужности, позива…“
Операција скоро успешна, међутим, у кључном тренутку минобацач није опалио. Из „Опела“ се чуо рафал калашњикова, први по зидовима амбасаде, други – преко глава „жандарма“ да би их заплашили како не би пуцали на аутомобил. Демонстранти су аплаудирали терористима.
Запањеног пуковника Лебедева су избацили из аутомобила неколико блокова даље (он је касније био сведок). Аутомобил су оставили мало даље… И како вајар тврди, ту се растао са својим саучесником заувек.
„Моја супруга и ја смо гледали увече телевизију, а вест је била на свим каналима“, каже Александар.
„Протестују само беспосличари и хулигани“, нашалила се она не знајући да живи са једним од тих побуњеника под истим кровом. Али, циљ је постигнут – избио је међународни скандал, и о томе се писало у штампи.
У међувремену, на ТВ-у су навели све злочине вајара Сусликова – оружана отмица, оружани напад на полицију, терористички напад…
„Мислио сам да ће полиција закуцати на моја врата сваког тренутка. Никакву заверу нисмо спремали (нису имали план ни за напад ни за бег). Ноћу, када бих чуо кораке, сваки пут сам мислио: „Дошли су по мене!“. Најнеопходније ствари сам спаковао да, када дођу, могу брзо да побегнем.“
Међутим, вајар-терориста је ухапшен тек после годину дана. Можда га не би ни ухапсили да није оставио траг. Није издржала душа уметника – Сусликов је извајао статуу свог колеге Мише у гипсу. А како да такво дело буде без публике? Александар је представио своју скулптуру високу пола метра под називом „Наш одговор НАТО-у“ на изложби у Државној Думи – најелитнијем јавном месту. Човек са минобацачем, терориста Миша за којим трага цела Русија.
Оперативци су брзо утврдили идентитет уметника, а Сусликов није порицао ништа, што наводи на мисао да је сам Александар желео да буде ухваћен.
„Знао сам да сам прекршио закон. Али са људске тачке гледишта нисам починио преступ, – каже вајар. – Али није моје да одлучујем шта је исправно, а шта не. Зато сам одлуку препустио судбини.“
Тужилац је тражио да оптужени добије девет година затвора. Сусликов је одслужио шест и по. Затвореници су му из шале дали надимак Патриота, али су га, због тога што је урадио, поштовали.
„Управа је ме пребацила на посебни режим. Био сам у корпусу који више подсећа на студентски дом, – каже Сусликов. – Тамо сам добио сав потребан материјал, и почео сам да вајам по наруџбини КПЗ-а, грб, споменик „чувара“ и тако даље. Пријатеље нисам имао.“
Три године касније, вајару су дозволили да живи са својом породицом.
„Жена ме у почетку није разумела и говорила је да сам јој уништио живот. После се смирила. А затвор је јасно утицао на психу – када сам изашао, нисам нпр. могао да проценим колико брзо се аутомобил креће, постојао је неки страх када прелазим улицу. Нисам могао да проценим растојање. Ипак, чак и по цену потешкоћа са којима сам се сусретао касније у животу, нисам жалио што сам тако поступио. А да се све ово понови, променио бих само пар детаља… Па, ко би други махао матадорским црвеним плаштом, ако не ја??“
Ни наш (руски), ни амерички председник нису дали званичне изјаве о том инциденту. Осим што је америчка амбасада захтевала обнову фасаде на рачун Русије – закрпити рупе од метака на подручју петог спрата – није било других рекација.
У јавности је Сашин и Мишин поступак изазвао смех и збуњеност.
Али у историји увек има места за дворске луде – особе које ће својим лудоријама изазвати дубокоумне расправе.