Много шутог и рогатог се последњих неколико недеља окомило на нашег брата Александра Г. Лукашенка, јединог светског лидера који је 1999. године дошао у бомбардовани Београд, да нас подржи.
Последњих дана у светским медијима навелико се прича о наводном почетку белоруског Мајдана и масовним протестима у Минску. На улицама Минска носи се злокобна песница колонијализма, иста она под којом је нашој земљи 5. октобра 2000. наметнут неоколонијални статус. За разлику од београдске црно-беле, песница из Минска обојена је у црвено-белу боју, боју заставе нацистичких колабораната из II свјетског рата. Заиста идилично на изгледају помешане заставе ЕУ и нацистичких колабораната Белорусије, измешане на протесним поворкама по улицама Минска.
Прво што је Александар Лукашенко урадио након тријумфа са 80% подршком у другом изборном кругу далеке 1994. године, било је враћање црвено-беле заставе колаборације на сметлиште историје. Његови претходници су управо ову заставу непосредно по осамостаљењу Бјелорусије 1991. прогласили за државну. Застава колаборације није једнима сличност са тадашње Белорусије и данашњег Монтенегра, сличност је спроведена пљачкашка приватизација и постојање свемоћног мафијашког система. Пљачкашку приватизацију Лукашенко је по доласку на власт прогласио незаконитим, а за неколико месеци одлучном акцијом мафијашки систем је успешно искорењен.
Формални повод протеста међутим не помиње нико. Звучи невероватно, али то је Закон о опорезивању „тунеядств“ – у преводу добровољне незапослености. Дакле, ови што протестују против Лукашенка то раде, јер уколико одбију позив са бироа да раде у струци, мораће да плате порез. Увођењем овог закона белоруска власт настоји да обезбеди равномеран регионални развој, да они који не могу да се запосле у Минску и великим градовима, буду мотивисани да своја егзистенцијална питања реше у мањим местима.
Наметање оваквог закона индиректна је потврда да незапосленост не представља категорију у Белорусији. Тамошња стопе криминала и корупције најнижа су у Европи, чак ни ови што протестују Лукашенка не оптужују за корупцију. Белоруси имају најниже трошкове живота у Европи, а доступан им је и најефтинији бензин на континету. Школство и здравствена заштита становништва задовољавају светске стандарде. Слична је ситуација и са екологијом, Минск је недавно проглашен за најчистију престоницу Европе.
Највећи квалитет тамошњег друштва представља чињеница што све битне фабрике отворене у време СССР-а и даље функционишу. Производи попут трактора Беларус и тешких камиона Маз и Белаз, конкурентни су на светском тржишту. У Белорусији је развијен је и ИТ сектор, баш тамо је конструисан “Viber“. Пољопривреда из године у годину повећава своје приносе, a ова земља је данас један од светских лидера у извозу хране, у односу на број становника.
Преко 1500 км аутопутева, 1200 је изграђено у време Лукашенка, бесплатно је за домаће грађане. Велика средства власт је последњих година усмерила на борбу против беле куге. За прво дете држава обезбеђује 10.000, за друго 20.000, а за треће 30.000 долара подршке у периоду одрастања. Мајкама је такође гарантовано породиљско одсуство у периоду од три године.
Намеће се питање како је све то горе наведено могуће? Могуће зато што у Белорусији не постоје олигарси, тајкуни и милијардери. Тамо практично нема мултинационалних компанија, а оне малобројне морају да поштују строге белоруске социјалне законе. Могуће је, јер је друштво које створио председник Лукашенко подређено потребама малог човека, а не бизнис елити, што би рекао наш премијер Душко Марковић.
Белорусија је данас практично једина независна мала земља у Европи. Поред дводеценијског непријатељства Запада, Лукашенком у последње време нису задовољни ни у Кремљу, јер Белорусија води потпуно независну спољну политику. Белорусија није признала Абхазију и Јужну Осетију, а по питању Крима је неодређена. Одбила је такође да одређене фабрике и ресурсе прода руским олигарсима. Због тога о последњих месеци против Лукашенка води се слична кампања, као и против Виктора Јануковича у октобру и новембру 2013. Пребацује му се, као својевремено и Јануковичу “неискреност“ у односима са Русијом. Шта је алтернатива “неискреном пријатељу“, имали смо прилике да видимо у Украјини.
Зато издржи брате! Издржи због твог народа, који 80% уз тебе. Издржи и због нас малих људи, који широм света сањамо да једног дана дочекамо друштво социјалне правде!
Игор Дамјановић