Тужно је када нас несреће уједињују. Када братску љубав још један пут показујемо одавајући последњу пошту жртвама безумног терористичког чина.
Када, одлазимо испред амбсаде Руске Федерације да би упалили свеће и положили цвеће, одавајући почаст невино страдалима.
Када палимо свећу православном брату који је можда кренуо на посао, када га је смрт донешена руком бомбаша самоубице заувек зауставила.
Када палимо свећу, младој девојци која је можда сва срећна осмехом зачикавала пролећно сунце Санкт Петербурга журећи да се сусретне са својим момком.
И никада није стигла.
А он је чекао.
Док палимо свеће размишљамо, није ли можда неки малишан са нестрпљењем на прозору ишчекивао своју мајку, да се врати из куповине и донесе му играчку, чудећи се зашто толико касни.
И никада је није дочекао.
Колико је оних који су убијени и повређени безумним чином терористе?
Тереористе, који је у име, неких својих идеала и искривљеног тумачења вере, одлучио да напуни експлозив металним предметима, не би ли што више људи повео са собом у смрт.
Према последњим извештајима, експлозија је усмртила 14 људи док је 49 повређених. Међутим, колико је њих изгубивши своје најдраже, заувек „убијено“ и повређено?
Колико је малишана који су у тренутку одрасли, оставши без оца, мајке?
Колико је родитеља, који своје дете никада неће дочекати?
Ране на телу зарастају, оне на души никада.
Лола Ђорђевић