Пише Ростислав Ишћенко
Држање бивших савезника кијевског режима, лидера САД и ЕУ, у последње време показује да је Украјина за њих дефинитивно постала кофер без ручке. Нити га носити, нити оставити. Подржавање кијевске бандитске власти за њих постаје све теже и политички и финансијско-економски. А вајде никакве.
Када говорим о западној помоћи Украјини, немам у виду жалосне десетине милијарди долара које су јој обећане, али их не дају ни међународне финансијске институције ни Владе држава ЕУ. Да ЕУ и САД могу да реше украјинску кризу кредитима ММФ, Кијев би уредно добијао новац. Чак би му удвостручили годишњу апанажу. Довели би је до величине буџета који је Украјина имала до државног преврата из фебруара 2014.
У Грчку су упумпали преко 300 милиона долара, одлично схватајући да тај новац у догледној будућности неће бити враћен и да проблем грчког дуга нема позитивно решење. У том светлу, давање Украјини 30-35 милијарди долара годишње не би био никакав проблем. Чак упркос томе што није у стању да причине никакве озбиљне проблеме Русији. Новац би Кијеву давали и само зато да не буде горе.
Проблем је у томе што на завођење реда у тој земљи и ликвидацију последица владавине наци-олигархијске бандитске диктатуре треба изарчити много више. Кијеву новац не дају дуже од годину и по. Од августа 2015 је од ММФ тражио жалосну милијарду од суме која му је била обећана. Дуже од пола године мољакао је другу..
Кијев је спреман на све. На захтев Фонда усваја све законе. А новац му не дају. Не дају зато што Украјина, на коју се гледало као инструмент за једнократну употребу против Русије, постаје претешко бреме за ЕУ и САД.
А против Русије се неће борити зато што пате од ирационалне русофобије. То је бајка за широке масе. Западна елита ће ручати и са људождером ради додатног процента профита. Прави разлог непрестаних атака на Русију је поштено објавила Хилари Клинтон док је још била државни секретар. Да подсетим, она је јавно негодовала што Русији припадају превелика природна богатства на која претендују они који их више заслужују.
Међутим, Запад се пренапрегао, па му је сада потребно примирје са Русијом да би повратио снагу. А Украјина том примирју смета. Смета што је њен садашњи режим био пројектован за једнократну употребу. За сасвим одређени задатак у оквирима заједничког глобалистичког напада на Русију. Тај напад се загрцнуо, а глобалисти су изгубили власт у САД.
Зато сада наши западни пријатељи и партнери траже и праве друге инструменте за утицање на Русију. У оквирима своје нове дугорочне стратегије. Само, политички режими нису чекић. Не могу се напросто одложити на полицу, за неки други пут. Украјина је као систем била предвиђена и организована за активну борбу против Русије. Вашингтон и Брисел су рачунали да ће уз помоћ Украјине још током 2014 остварити стратешке геополитичке предности. А то је изостало.
Кијевски режим може постојати само у свом садашњем стању, вапећи о рату са Русијом, који реално не води, налазећи се при том на јаслама Запада. Ни за шта друго није способан, нити сам може себе да храни.
„Мичурини“ из CIA и Стејт департмана су за кијевски режим предвидели само једну функцију, а то је борба против Русије са каснијим самоуништењем. Украјина и живи у оквирима те функције.
Ката
Извор fakti.rs