Било, не поновило се, али да се не заборави. Зато реч имају они који су од 9 априла до 10 јуна 1999 године водили једну од највећих битака у напшој историји – битку на Кошарама.
Велики Петак 9 априла 1999 године ће остати уписан као датум када је битка на Кошарама почела. Читавих 67 дана је, у караули на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије, тадашња Војске Југославије бранила од Ослободилачке војске „Косова“, војске Албаније и НАТО авијације гранични прелаз Раша Кошарес.
Непријатељ их је изненадио али, иако је заузео Кошаре, није успео да оствари циљ и пробије границу на коју се намерио, упркос знатно бројнијем људству и ратној опреми. Србија је још једном показала како изгледа чојство и јунаштво.
Неко рече „Проклетије, име ти је право“. Војници, пуковници и потпуковници, који су зној, делове тела и животе оставули на висини од преко 2000 метара, кажу да се таква битка не памти. Промрзлине које су тада зарадили још увек осећају. Гелери су још увек у њима. Делови тела су им још одузети, а они који су погинули на бранику отаџбине тек сада живе. И млади Тибор Церна и капетан Срђан Кошанин.
„9 априла у раним јутарњим сатима је НАТО послао шиптарске снаге. Прво су напали Морину, а потом правац Кошара. У том тренутку је на Кошарама било 110 наших бораца граничара, а 14 априла се тај број повећао на 1357. Са друге стране је било 6000 Албанаца у првом ешалону, у другом око 2000, са 34 тенкова. У таквим условима је било неподношљиво борити се али Кошаре су одбрањене. Борба је трајала 67 дана, рекао је пуковник и командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић на трибини „Бој на Кошарама“ која је синоћ одржана у Београду.
„Временски и географски услови били су сурови исто колико и непријатељ. Та витешка борба има обрисе. Официри и војници прави су витезови и хероји. Војници су обрисали своје животе и рекли „Србија и Кошаре не смеју пасти“, каже он.
Душан Јокић, капетан, командир чете у одбрани Кошара каже да је до 1999 године веровао да су му Велебит и Динара најгоре искуство.
„Ратовао сам на Велебиту, мислио сам да је на Динари било најгоре, али ко је Проклетијама дао име, имао је право. Када се догодио напад на Кошаре, моја јединица је била у Ђаковици. Након десетак дана борбе је стигло наређење да се изврше замене, па је моја чета кренула да одмени добровљци и специјалну 72 јединицу из Панчева. Добили смо муницију и кренули да се пењемо. Тамо где је била моја чета, снег је био мени до кука. Када се на том највећем вису магла спусти, све изгледа као да сте на другој планети. Промрзао сам сав. Имао сам 10 гелера у глави. Пакао Кошара не дај Боже да се понови“, испричао је Јокић.
Најмлађи херој Кошара је Војислав Вукашиновић. Он је у марту 1998 године са 19 година отишао у Косовску Митровицу да служи војни рок.
„О бици на Кошарама не може да се прича без емоција и не постоји реч којом бих описао све оне који су бранили Кошаре. Сви који су те 1999 године узели пушке у руке су били ратници. Не могу да умањим или увећам погибију Тибора Церне или капетана Кошанина. Не могу да умањим или увећам значај пола моје главе коју сам изгубио. Немам реч за све ратнике. Херојство је мала реч“, каже он.
Вукашиновић је током борбе погођен у главу, због чега је морао да напусти бој. То никад није прежалио.
„На моју жалост, другове сам напустио 17 маја. То никад нећу себи опростити. Јер, нико се није обазирао на то колика нас сила напада већ колика се светиња брани. Били су ту Високи Дечани, Патријаршија, наше мајке, сестре.. Имали смо храну и воду али нити смо јели нити смо пили. Нисмо, једноставно, имали времена за то. И свих 108 ратника је погинуло јуначки. Исто тако су свих 256 њих повређени јуначки. А они који су имали среће, имали су је јуначки“, каже Вукашиновић.
Ката
Извор telegraf.rs