„Чико што си ме убио, шта сам ти била крива“, са Неба пита мала Милица којој је злочиначка рука НАТО заувек детињство прекинула. Тим истим „чикама“ који, у операцији цинично названој „милосрдни анђео“, убише овог маленог анђела, постављамо само једно питање – спавате ли мирно?
Или вас прогоне слике невино настрадалих. Прогоне ли вас слике дечице, убијене јер су се велики играла рата. Јер сте се ви „чико“ играли свемогућег.
Прогоне ли вас крици неутешених родитеља, чију сте децу из наручја бомбама отргли?
Прогони ли вас савест?…Имате ли је?
Милица би данас била девојка. Можда би „чико“ измамљена овим пролећним сунцем кроз овај исти парк, у ком њена биста опомиње да не заборавимо, трчала да се сретне са другарицама испред факултета, Правног факултета.
Факултета, у коме студенти уче о постојању нечега, за шта ви ви „чико“ никада нисте ни чули.
О постојању правде која у вашем свету не постоји. Или можда постоји, али је слепа. Исто као што сте и ви „чико“ били слепи, када нисте видели кога убијате.
Када нисте видели, да товаре смртоносног терета кога сте желили да се отарасите, бацате на невину душу која је маленим ножицама пазила да мрава не згази, а ви сте је „чико“ НАТО цокулом као откинут попољак на путу, згазили и смрвили.
Питам вас „чико“ и ваше налагодавце, Амере и Јевропејце и име које демократије невину децу убијате.
Коме треба ваша милосрдност, ако су јој руке до лаката крваве.
Коме треба ваша демократија ако доноси разарање, несрећу, ако у црно мајке завија, ако невини од ње страдају.
Све Милице овога света вас моле, изујте своје НАТО цокуле, доста су пупољака згазиле.
„Чико“, где ће вам душа?
Лола Ђорђевић