Политичари САД и Западне Европе, нарочито преко НАТО-а, покушавају да наметну страх од руске експназије, супротно здравој логици. Можемо да занемаримо чињенице да је америчка војка стигла на руске границе и да су америчке НАТО базе окружиле Русију, поставља се логично питање: Да ли је држави која заузима највећу површину у квадратним километрима на свету, потребно још територије? Узмимо у обзир и то да Русија има велике површине ненасељених територија, огромна рудна богатства и да је по густини насељености на самом дну светске листе.
Ако се супротставите оваквим аргументима, добићете одговор: Али Русија је присвојила Крим!
С обзиром на то да се термин „присвојити“ односи на насилно узимање нечег туђег, следеће питање је: Чији је Крим?
Како се Крим нашао у Украјини?
Неочекивани поклон Украјини, републици насталој у периоду комунизма, даривао је Никита Хрушчов, Стаљинов наследник на челу Комунистичке партије Совјетског Савеза. Важно је напоменути чињеницу да је и саму Украјину створила совјетска власт. Недуго после Стаљинове смрти, на заседању ЦК КПСС 25. јануара 1954. стављено је на дневни ред „Утврђивање предлога Уредбе Председништва Врховног савета СССР о преносу Кримске области из састава РСФСР (Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике) у састав УССР (Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике). Дискусија је трајала читавих 15 минута. Повод за овакву одлуку била је прослава 300. годишњице уједињења Русије и Малорусије у заједничку државу. Хрушчов се на такав потез одлучио како би осугурао себи политичку подршку украјинске елите и по његовом виђењу, учврстио пријатељство и економску сарадњу две републике. Остало је забележено да је чувени Стаљинов министар иностраних послова Вјачеслав Молотов, прокоментарисао предлог следећим речима: „Тај предлог је наравно, погрешан. Али по свему судећи, мораћемо да га прихватимо“.
Ако одемо још даље с питањем када је створена аутономна „Кримска област“ доћи ћемо до чињенице да је такву одлуку 18. октобра 1921. потписао Владимир Лењин, човек са великом улогом у рушењу Руске Империје, након заседања Кримског регионалног револуционарног комитета.
До данашњег дана није разјашњена легитимност и легалност одлуке ЦК КПСС да Кримску област пребаци у састав друге републике, а од 1991. године, након распада СССР, је она постала део новонастале независне Украјине. Због тога је правилно говорити о повратку Крима у Русију, а не о присвајању Крима од стране Русије.
За Русију Крим има духовну и историјску важност. Свети кнез Владимир је примио хришћанство у Херсонесу на Криму, након чега је крстио целу Русију. У Русији се 28. јули слави као државни празник- Дан крштења Русије. Поред тога Крим је значајан као база војно-морских снага Црног мора. Руска база.
Повратак Крима у отаџбину
Након државног преврата у Украјини, у марту 2014. године је организован демократски референдум на Криму, на коме се 96.77% гласача изјаснило за повратак у Руску Федерацију.
То је био историјски тренутак повратка Крима у састав Русије. Сасвим логично, земља која поседује огромне територије и ресурсе, нема територијалне претензије. Међутим да би велика земља била уважавана као таква, она је у обавези да заштити свој народ. И да подвучемо, Русија није ништа насилно присвојила, већ се руски народ са Крима, на демократском референдуму изјаснио о својој будућности. Али то демократски запад не може никако да прихвати као чињеницу, вероватно због сопствене праксе да границе прекрајају бомбама.
Како год, хтели или не да прихвате, Крим је у саставу Русије и то се неће променити. Запад сада покушава на све начина да оспори повратак Крима у састав Русије и да искористи сваку, макар и најмању могућност да преузме кораке у циљу дестабилизације Кримског полуострва. У том смеру играју на карту руске „агресије“ што је Украјини дало повода (уз наравно подршку ментора из Вашингтона) да најави тужбу против Русије, Међународном суду правде у Хагу, али и на карту татарске мањине. На Криму живи око 250 000 Татара, што је око 12% становништва.
Кримски Татари као средство притиска на Русију
У јануару ове године, приликом сусрета са Мустафом Џемиљевим-повереником за кримско-татарски народ, Петар Порошенко је изјавио да МИП Украјине захтевати да Међународни суд правде истражи кршење Конвенције о спречавању финансирања тероризма и Конвенције о укидању сваке форме расне дискриминације, од стране Русије. Том приликом је помињао „незакониту“ анексију Крима и „окупацију“ источних територија Украјине у области Доњецка и Луганска. Није случајно што је Порошенко дао овакве изјаве баш у присуству Џемиљева, иначе бившег председника Меџлиса. Након повратка Крима у састав Русије, Мустафа Џемиљев је по захтеву Турске, почео да ради на стварању Кримско-татарске аутономије у Херсонеској области Украјине. Иначе, постоје докази да је Меџлис повезан са турским радикално-исламским организацијама као што су „Сиви вукови“ и „Хизб ут-Тахрир-ал Ислами“. Иако Џемиљев ради и против интереса саме Украјине, руководству ове земље не смета да са њим заједнички делује против Русије. Као украјински повереник за кримско-татарски народ, Џемиљев говори о томе да је наводно 20. 000 Татара напустило Крим након референдума 2014. и да Татари страхују од депортације, попут оне која је спроведена 1944. године. Турска преко Меџлиса врши велику утицај на кримске Татаре и промена спољно-политичког курса Турске ка Русији, није ништа променила у том смислу. Велики проблем је што Меџлис привлачи верске фанатике. Слично као и на Балкану, последњих десетак година на Криму су изграђене бројне џамије, донацијама Саудијске Арабије, Катара и Турске. Ипак нису сви кримски Татари под утицајем Меџлиса, и они који нису имају сасвим другачији поглед на ситуацију. Они су се успешно интегрисали у састав Русије и предали иницијативу УН са захтевом да међународне институције признају присједињење Кримског полуострва Русији, које не протвречи нормама међународног права. У тексту који су предали УН, написали су следеће: „Преврат у Украјини био је озбиљан догађај са тачке гледишта да је представљао претњу за слободу, живот и сигурност становништва Крима“. Кримски татари који су потписали иницијативу (Удружење „Кирим Бирлиги“), сматрају да власти региона донеле правилну одлуку о присједињењу полуострва Русији.
Контроверзна тема
Повратак Крима Русији је актуелна тема и у многим Парламентима Европе (Италија, Француска, Аустрија, Велика Британија и др.). Опозициони политичари позивају да се уважи реалност да је Крим саставни део Русије и истичу да ће по доласку на власт предузети корак у признавању Крима као руске територије. Недавно је члан Дома лордова британског Парламента из редова Конзервативне партије Ричард Белф, изјавио да је Русија испунила десетогодишњу жељу житеља полуострва, да се врате у састав отаџбине. Такође, водећи француски политичар опозиције Марин Ле Пен, најавила је да ће Француска признати Крим као део Русије, уколико она постане председник.
Повратак Крима у састав Русије ће свакако остати контроверзна тема у светској политици, докле год владају двоструки критеријуми, непоштовање Међународног права, игнорисање националних интереса суверених држава, односно мешање у унутрашња питања других држава од стране водећих сила Запада и њихових савезника, оспоравање права слободног изјашњавања грађана, и поштовање искључиво насилног прекрајање граница, као неприкосновеног права западних центара моћи.
Охрабрујуће је да сада постоји противтежа таквој погрешној политици, коју представља Русија са својим савезницима, и која има капацитет да даље окупља савезнике на бази одбране заједничких вредности и интереса уз међусобно уважавање. Политика коју води Руска Федерација последњих година даје наду да није све изгубљено и да постоји шанса да се свет врати у правно-политичке оквире, наместо наметнутог насиља и владавине силе. Русија се залаже за дијалог и сарадњу, и одбацује идеју сукоба.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије