Пише Дмитриј Дробњицки
Први круг француских председничких избора се показао важном етапом политичке борбе која је последњих година у току на Западу. Јединствени глобални свет без граница, нација и трговинских баријера је престао да буде неизбежна будућност. Штавише, већ је престао да буде пожељна будућност. У сваком случају, за изразиту већину становника такозваних развијених земаља.
Иза шљаштећих фасада слобода, једнаких могућности за све и постиндустријског раја, показало се на баш привлачно наличје. Човек Запада је осетио да је његов начин живота, којим се он не без разлога поносио, почео да се руши. Отварање граница није донело никакве опипљиве предности ни онима који траже посао ни бизнису, али је зато испровоцирало најезду миграната и избеглица са којима је стигла јефтина радна снага, али и професионални „гутачи“ социјалне помоћи, криминални елементи и терористи.
Такозвана слободна трговина је постала чинилац незапамћене неслободе за људе рада. Никакве поштене конкуренције са транснационалним гигантима није ни могло да буде. Све се додатно погоршало са јачањем наддржавних структура . ЕУ, НАТО, Светске трговинске организације и других. Међународни бирократа је постао утицајнији од политичара које бирају грађани унутар својих националних држава.
Идеолози глобализације чак нису ни скривали у својим радовима да ће у „светлој будућности“ демократија престати да игра битну улогу. За шта год гласали бирачи, светска правила неће дозволити да изборна воља плебса доведе у питање глобални светски поредак. Није случајно што су баш имиграција, „слободна трговина“ и чланство у наднационалним структурама постали главна мета критике нових антиглобалиста. А још се испоставило да они имају озбиљну подршку бирача.
Зато су их одмах жигосали као „расисте“, „нацисте“ и политиканте који рачунају са најнижим људским осећањима. Међутим, пропаганда се није показала ефикасном колико би то желело глобално руководство. Такозвани Brexit већ је свршена чињеница. Коштао је каријере британског Премијера Дејвида Камерона, а Тереза Меј је принуђена, упркос личним уверењима, да реализује вољу својих сународника.
Потом, после победе Доналда Трампа, у западним коридорима власти и медијима је почела слабо скривана паника. Јер, следили су референдум у Италији, поновљени избори у Аустрији, Холандији и Француској, па у Немачкој. Зато су све снаге мејнстрим-медија и естаблишмент-пропагандиста биле бачене на заустављање „популистичког таласа“.
Бивши председник САД Барак Обама је веома активно учествовао у француској предизборној кампањи. У Петој републици се у неком тренутку чак појавила иницијативна група која се залагала за Обамину кандидатуру за Председника Француске. Потом се веома брзо открило да бивши лидер прекоокеанске суперсиле подржава Емануела Макрона, политичку фигуру, коју је европски естаблишмент створио на брзину чим је схватио колико су рањиви сви остали супарници Марин Ле Пен.
За глобалисте су стигле добре вести из Аустрије и Холандије. А у други круг избора у Француској ушли су лидер Националног Фронта Марин Ле Пен и Емануел Макрон. Иако је Ле Пен објавила своју „историјску победу“ и позвала бираче на „јуриш на Јелисејску палату“, она нема неке нарочите изгледе у другом кругу. Као ни њена партија на јунским парламентарним изборима.
Да је Марин освојила макар 30% гласова и неспорно прво место, још би се и могло говорити о политичком пробоју и њеним шансама да сломи отпор естаблишмента. А освојена 22% су чак испод њених рејтинга од пре три месеца. А још су безмало све остале партије, одмах по затварању биралишта, позвале своје присталице да у другом кругу 7 маја гласају за Макрона. У суштини, против Ле Пенове.
Њој, као десном евроскептику, још могу помоћи само бирачи председничког кандидата крајње левице Жан-Лика Меланшона, који је заузео на изборима четврто место и позива да Француска иступи из ЕУ. Међутим, то је за њу слаба утеха. Сви аналитичари сматрају да Ле Пеновој никакво чудо неће помоћи да порази кандидата естаблишмента јер ће тешко освојити више од 42-43% гласова.
Не треба губити из вида да ће сви француски листови и ТВ, све до изборне тишине, на све начине, али безуспешно, торпедовати Марин Ле Пен. Сасвим је могуће да ће њена партија после избора у јуну имати још више посланика у националном Парламенту, али вероватно не осетно више (сада их има два). Јер, ти избори ће бити одржани по већинском систему и такође у два круга. А не треба сумњати да ће против кандидата Националног фронта бити примењена иста тактика као и против њиховог лидера.
Можемо ли, дакле, тврдити да „популистички талас“ опада? Да се мирна револуција антиглобалиста завршила и да долази време „реакционара“? Нема сумње да су популисти изгубили неколико важних битака. До цунамија, који прелази преко Европе и обара њен естаблишмент, није дошло. Мислим да је главни узрок тих пораза у ентузијазму са којим су се лидери-антиглобалисти бацали у своје битке. А то су чинили јер их је обузео разумљиви ентузијазам да све реше једним замахом.
Међутим, само је политички систем САД, са стабилном двопартијношћу, системом прајмериз и федеративним гласањем по државама, могао да обезбеди јуриш на Олимп власти из првог покушаја, чак и без икакве партијске подршке. Са ослонцем само на протестни набој код бирача. А и то је било могуће зато што су идеје „трампизма“ и у самим САД сазревале већ поодавно. Осим тога, знатно пре избора су се у САД појавили прилично популарни алтернативни медији који су привукли читаоце који више нису веровали мејнстрим-листовима. А европским популистима је до тога још далеко..
Коначно, антиглобалисти су са великом муком долазили до међусобног разумевања. Лидер Партије независности Уједињеног Краљевства Најџел Фараџ дуго није могао да нађе заједнички језик са Марин Ле Пен, а она са Трампом.
Наравно, било је и резултата. Бивша лидерка партије Алтернатива за Немачку Фрауке Петри је организовала међународни форум евроскептика у Коблецу. Архитекте Brexit и штаб Доналда Трампа су прилично ефикасно сарађивали још од 2015 године. Резултат знамо.
Италијанска Лига Севера и Пет звездица нису одбиле моралну и консултативну помоћ француских и британских пријатеља. И победиле су. Али, у Аустрији и Холандији су резултати били обрнути.
Није се за директну подршку Марин Ле Пен одлучио ни Доналд Трамп. У интервјуу агенцији Associated Press био је крајње опрезан и чак рекао да нема фаворита на француским изборима. А Барак Обама је Макрону у телефонском разговору пожелео победу и чак му дао неколико савета за вођење кампање у последњим сатима и данима. Макрон је са поносом открио детаље тог разговора.
На резултат Марин неповољно је утицала још једна околност. Ствар је у томе што људи, у другим земљама где су антиглобалисти побеђивали, нису видели озбиљних промена. У Британији ће развод са ЕУ трајати не једну годину. Трамп се заглибио у борби са сопственим Конгресом и принуђен је да прави уступке. У Италији је власт и даље у рукама партије која је управљала земљом и до децембарског референдума.
Од новог антиглобалистичког покрета (2015-2017) се очекивало, међутим, да извојује брзе и одлучне победе и да промени свет безмало моментално..
Антиглобалисти су у једном ипак успели током две протекле године. Њихов „дневни ред“ је ушао у свакодневни политички дикурс. Делимично га је чак преузео и естаблишмент, да не би потонуо. Осим тога, традиционалне партије су почеле да трпе поразе (у Аустрији и Француској), а владине коалиције да се руше (као у Холандији). Бирачи су постали много захтевнији, а што је најважније, осетили су да од њих много шта зависи.
Све у свему, налазимо се не на крају процеса, већ на самом његовом почетку. Нове политичке снаге морају да науче лекције из последњих година, посебно оне које се тичу поступног освајања политичког простора.
Стара елита такође неће дремати. Њој је животно важно да задобије симпатије бирача који су гласали против Ренција, за Brexit, за Хофера, Вилдерса и Ле Пенову. Запад ће на том плану наставити да се мења.
Радиће се о брзини промена.
Ката
fakti.rs