Пише Раде Брајовић
Нема малтене региона или издвојене области на планети Земљи који ратнички макар не шкргуће. Највише трешти на Средњем истоку, од Месопотамије до Синаја и Суеца, највише у Ираку и Сирији, опасно се кува на простору подељене Кореје и околине где је, уз учешће САД, почео вишегодишњи регионални рат, први после Другог светског рата, а сада може да постане и последњи на Земљи!
Сада је најопасније, ипак, чини се, тамо где су почињала оба светска рата – на Балкану. Шта сада следи? Понављање историје или нешто сасвим ново? Уводи ли Балкан свет у трећи светски рат или ће зауставити непогоде и спречити општи сукоб? За сада је сигурна само једна претпоставка – претња свима! Поразом – уништењем..
Ни најтеже, на жалост, и све бројније регионалне кризе готово никога или мало кога изван региона плаше или превише узбуђују. Напротив, чини се да се ванрегионални фактори, особито најмоћније државе и њихове групне милитаристичке организације, најдиректније и највише радују локалним сукобима. Чак их подстичу и то ни мало случајно. Јер, такве и сличне ратне непогоде остају на локалу и не шире се на просторе на којима би, егоистичким мотивима и обласним разлозима, неизбежно привукле ионако супротстављене суперсиле, додатно упућене на међусобни најужаснији директни судар!
Моћници радије подстичу регионалне сукобљене стране, најчешће оружјем и инструкторима, али често и сопственим директим учешћем против свега и свих са друге стране, сем велесилског партнера са којима би свеопшти ратни сукоб највероватније значио обострано и опште уништење.
Подстицање локалних сукоба и избегавање директних судара између великих сила видело се недавно у Сирији, пре тога у Ираку и другим земљама Средњег истока и северне Африке. У свим овим, али и ранијим и каснијим регионалним сукобима, једна од великих сила, најчешће Америка, укључивала би се у сукоб, одређујући његов ток и исход.
Кореја је била почетак, први после Другог светског рата, а и данас, у најновијој кризи, судбину подељене корејске државе и целог региона али и света одређују САД, уз непосредно, посматрачко и друго ангажовање Јапана, Кине, Русије. Почетак смривања, ако није варка, показује да моћници и овде локализују сукоб избегавањем међусобног диретног судара, што је и најважније, али не значи да је сама корејска криза трајније решена, напротив.
Тако је, или сасвим слично, и у другим кризама. Разлози избијања кризе остају слични или исти, и кад се заврше војне акције, па велесила, која је и изазвала и водила сукоб, преузима улогу контролора, остаје на истом терену и после примирја да би оправдала ратне акције и задржала доминантан утицај и водећу улогу и у мирнодопском времену.
Истовремено, остајањем на терену кризе, моћник не одустаје од своје политике. Он задржава доминантну улогу у свим фазама развоја односа са свима као и пре ратних сукоба.
Било је тако, зар не, и код нас на самом крају прошлог века када нас је бомбардовао НАТО, а посматрала Јељцинова Русија. Сада су други, битно различити погледи из Москве ка Србији и целом Балкану, али је америчка политика сасвим остала непромењена. Обама као Клинтон, а Трамп, ни после више од сто дана управљања Америком, као да и не зна за Србију и шта јој се збива. Разлике су само формалне. Пре су на нас падале рушилачке и уранијумске ракете и бомбе, а сада наивистичке дипломатске обмане које су увод у оружану агресију.
Води се према Србији политика која ствара услове у којима Балкан може да прети трећим светским ратом или да Балкан тим трећим светским ратом може да запрети Европи и свету. А, Србија не би хтела ни једно, ни друго, ни било шта против било кога, осим онога ко би је угрозио, насрнуо на њену слободу и интегритет – угрозио је више него до сада и сада.
Ако се мартовско-априлски олујни талас политичких и сличних притисака на Србију настави и мајских и блиских дана, уследило би бурно време, чак можда и без познате оружане агресије, каква је била она натовска 99. У Србији, која не уме да се не брани, прво би пала званична теорија о војној, али и политичкој и свакаквој неутралности.
Просто је неиздрживо шта нам се све ваљало по главама. Ево само неких, најсажетијих подсећања, без редоследа вредности:
1..Шиптари су обновили нападе на косметске Србе, ватреним и хладним оружјем, чак и у северном делу српске покрајине – насилнци нису ухваћени.
2..Тачи и његови подређени одбили су наставак брисеслког дијалога са српским политичким првацима.
3..Отимачи, власти у Приштини, одбили су да дозволе улазак на Космет неким српским политичарима, чак и Председнику Србије. Одлука Приштине би требало да сугерише да српским Косметом управљају Албанци као својом, до детаља независном државом!
4..Премијер Албаније Еди Рама је поновио стари пројекат Призренске лиге – присаједињење Космета Албанији, уз Прешевску долину, неки чак и територију до Ниша. Овај пројекат одобравају и Албанци који не живе на Космету већ на југу Србије!
5..Опет су о Васкрсу Шптари скрнавили српска гробља, а некима који су се усудили на повратак приредили су “добродошлицу” порушеним српским кућама, у Истоку, на пример.
6.. Приштина је опет, уз потврду њеног «Парламента», најавила формирање шиптарске војске.
7..Француска ослобађа злочинца Харадинаја. Брука се десила, сигурно не случајно, само један дан након објављеног француско-српског договора о обнови споменика српске захвалности Француској на Калемегдану, што је, несумњиво, нечија дилетантска и увредљива људска и политичка режија!
8..Није такође лако пратити оживело фашисоидно усташтво у Хрватској , што потврђује недирнута парола на улазу у Јасеновац “За дом спремни”, али и обележавање, у више одвојених колона. хрватског усташког уморства Срба, Рома, Јевреја!
9..Притискају на Србе и Изетбеговићеви исламисти у Сарајеву, а нису мирни ни албански истоверци који учествују у разним биткама у Сирији и другде на Блиском истоку.
10..Осим изразите антисрбе у Црној Гори, никога нормалног не може да радује политички “историјски обрт” власти у Подгорици, чији је актуелни “нај” домет улазак у НАТО. Није и не сме да буде равнодушна ни Србија, али се, кажу, не меша у црногорске унутрашње послове. Да ли би јавни став о тоталном заокрету политике Црне Горе у корист оних који су је бомбардовали ико нормалан могао да оцени мешањем?
11..Закувало се, опасније него било где на Балкану, и у Македоинији, о чему Србија говори јасно и принципијелно, наравно и изузетно забринуто.
Унутрашњи македонски сукоби, подстакнути западносилским мешањем, изазовно доживљавају готово све суседне земље, осим Србије, посебно Албанија са Косметом, која би, ако јој се створе услови, претендовала да зграби македонски запад и југозапад. Било би и још неких амбициозних комшија исте оријентације, осим Србије.
Уместо да доживи скопско признање, главни изазивач македонских сукоба социјалдемократа Зоран Заев се обрушио се баш на Србију, називајући их националистима! Шта тек мисли и говори о својим политичким противницима када овако лупета о пријатељима?
Балканом, све у свему, лутају видљиве и скривене опасности унутрашњих и спољних извора. Противуречности изазивају, на разне начине, унутрашњи послушници и спољни моћници. Такав манир је недавно показао један политичар из САД који се у Макдонији понашао као у својој колонији!
Шта следи видеће се, можда и брже него другде. Може ли бити рата? Неуверљиво је рећи да не може.
А, светског, с обзиром да су држачи светске политике дубоко усађени у плодни Балкан? На Балкану, моћници западног дела света могу да покрену трећи светски рат – у границама Балкана!
За Балканце уобичајено: живот с ратом, с њим, на нему, или, вероватније, испод њега!
Ката
Извор fakti.rs