Пише Захар Прилепин
Украјински медији „ваљају“ нову глупост на тему: „Захар Прилепин сматра Украјинце некултурним“. А то, природно, није тако.
Ја сам на факултету изучавао украјинску литературу, а три године сам још читао главни кијевски литерарни часопис „ШО“, тако да добро знам савремену украјинску поезију. Већину прозних писаца знам и лично, а често сам одлазио и у све најважније кијевске музеје и на уметничке изложбе. Украјинци праве моћне фестивале и веома су укључени у културни живот. Истина, шансоне су им страшније и горе од оних у Русији, а по нашима би помислио да горих не може бити.
Међутим, овде бих о нечему другом. Сваки велики догађај, рат или револуција, постаје историјски само ако нађе свој одраз у култури.
Либерално-буржоаска револуција у Русији 1991 године није постала и неће ни постати део националне самосвести зато што оно што је у годинама перестројке објављивао магазин „Агањок“, а то су биле тоне раскринкавајућих а понекад завијајућих чланака, никакве везе са културом није имало. Постоји веома лош роман, царство му небеско, Јевгенија Јевтушенка „Не умири пре смрти“ о 1991ој, као и десетина слабих стихова. То је све.
Либерална јавност може колико јој је воља да прича како су то били велики и чувени догађаји, али их у националном памћењу нема и људи желе да их забораве као ружан сан.
Фебруарска револуција из 1917 такође је такав некакав одсјај у историјској свести. Нешто је било, али памћења о томе – готово никаквог. С друге стране, шта год данас говорили и писали, колико год галамили о бољшевичком преврату и Грађанском рату који је уследио, поеме Блока, Јесењина и Мајаковског, проза Шолохова, Леонова, Катајева и Алексеја Толстоја, „Железни ток“ Серафимовича, Багрицки, Луговској, Павел Васиљев и први зборници Николаја Тихонова, уписали су све то у судбину народа неизбрисиво.
Колико год жалили због пораза Белог покрета, егзилу аристократије и расколу у држави, њихова страна тих година није створила никакве текстове који би били упоредиви. Добро, ту су „Проклети дани“, али – шта. Зар и „Проклети дани“ могу да се упореде са Буњиновом прозом?
Сада се може до миле воље тврдити да су црвени били лоши, лоши и још једном лоши, а да су бели били предивни, да су исијавали светлост, али „Леви марш“ и „Ану Сњегину“, „Ход по мукама“ и револуционарне стихове Пастернака нико не може укинути и прогласити заблудама.
Може се годинама и деценијама спроводити декомунизација, могу се рушити споменици и цимати Маузолеј, али песме, поеме и романи неизбежно ће нас присиљавати, у најмању руку, да узимамо у обзир и другу истину, а та истина не може да се убије.
Са Великим Отаџбинским ратом све је још јасније. Тупани по ток-шоу емисијама могу колико год пожеле викати о „црвеном фашизму“, а наше либералне улизице причати да је то била „борба између два зла“, али у свету не постоји ни једна ратна литература упоредива са нашом. Официрском, рововском, блиставом. На једној страни је „Василиј Тјоркин“, а на другој нове пасквиле Минкина и компаније. Шта ће победити?
Друга ствар су наши новији војни конфликти, рецимо авганистански и чеченски. Колико год да је жалосно, те војне кампање су остале без своје културне традиције. Неколико одличних романа и неколико добрих песама, али је то.мало, баш мало. Изгледа да нисмо, иако смо били свесни да смо геополитички у праву, у потребној мери схватали своју истину. Стога ти догађаји нису постали лични и народни.
А сада је, ево, на реду Мајдан, са свим што је уследило – Кримом и Донбасом. Мајданизована интелигенција, а тамо је био безмало цвет украјинске интелигенције, правила је много буке, било је много патоса и много позе. А шта је резултат после три године? Произвели су простачку и тупаву песму „Никада нећемо постати браћа“, десетак других састава-пародија, срамотних песмица, тоне цмиздравих постова по социјалним мрежама и ужасни по квалитету роман неког Лојка „Аеродром“, плус белешке са Мајдана писца Куркова. Најглупље у свему је што су и Лојко и Курков Руси и што су своје књиге написали на руском.
Дакле: имају ли чиме да се поносе? Немају.
А шта је на другој страни? Ево шта..
Желео сам да за трећу годишњицу скупим и систематизујем све што је било написано у стиховима и све што се пева (поезија увек брже реагује, проза долази потом) о кримском пролећу и донбаском рату.
Нећу да кријем. И сам сам у почеку свему приступао са неком бојажљивошћу. Међутим, резултат је далеко превазишао и моја очекивања. Поетска антологија „Ја – израњавана земља“ и дупли диск са 38 песама „Ми нећемо оставити градове своје“ више су него убедљиви.
Знао сам какве моћне стихове су о свему написали Станислав Минаков, Игор Караулов, Јуриј Кублановски, Олесја Николаева, знао сам поезију ратних дописника Донбаса Семјона Пегова и Ане Долгареве, знао Андреја Дмитриева и Ану Ревјакину, знао сам најмање двојицу бораца који су настављали традиције наше рововске лирике, али, Боже мој, када се све то нашло унутар истих корица и почело читати једно за другим..
Одједном је постало до краја јасно. Јесмо три последње године проживели, нека буде и страшну и тешку, али праву Историју. Историју са великим по четним словом. И, били смо у стању да нађемо речи које доказују нашу истину. Нама су те речи, они који су их исписали, поклонили и помогли да се ставимо на своје место. Управо о томе сам и говорио недавно. Не само да смо одбранили Крим и Донбас, ми смо смогли снаге и да на пољу руске литературе докажемо да смо у праву.
Никада и ни под каквим условима не бих говорио о некаквој некултури Украјинаца, напросто зато што тако не мислим. Али, руски језик, да знате, свети се отпадницима који, говорећи на њему, желе да на њему докажу колико су ништавни они који га говоре и колико је бесмислена држава коју обједињује руска реч.
И књига и музички зборник – све је већ готово. Убрзо ћете их и видети и чути. Чак ћемо то и хорски певати. Има тамо шта да се пева. Има тамо онога са чиме се може живети и у шта се може веровати.
Ката
Извор fakti.rs