Колико дуго ће Европа затварати очи на овакво „обитељско укупљање у сусједству“? Колико ће још ЕУ пацијент негирати вирус усташтва који му је опасно захватио организам? Колико дуго ће Европа ћутати док се од Блајбуршког поља прави хрватска Мека?
Аналазу вируса усташтва који је метастазирао и захватио Европу, за News Front дао је Бошко Козарски, оснивач српско-руског образовног центра.
«Европа је тешко болесна, али се труди да позитивно размишља. Неизлечива евро-малигна болест метастазира са првооболеле чланице Хрватске, на Швајцарску и Словенију. Опаки, изоловани вирус, Марко Перковић Томпсон, напао је блиске органе заједнице европских народа. За епидемију спремни!
Као подршка местастази на угрожено ткиво лепе се Блајбуршки венцоносци, чавоглавски саборски заступници и шупци загребачког банског двора. Од стране европејаца опште праксе терапија преписана – под хитно!
Први циклус даје резултате, али ова подмукла, дубоко укорењена болест показује своју активност на тумор-маркерима Уније. Иако је ампутацијом НДХ изгледало да је болест побеђена, у годинама за нама све чешће се појављују симптоми који подсећају на одмаклу фазу болести коју памтимо као Јасеновац, Јадовно, Сисак, Паг…
Чинило се да је болест побеђена тиме што нисмо дирали јаме, пардон, ране. Тиме што је игнорисана дијагноза – геноцид! Канцерогене, геноцидне, ћелије, сакривене под скенером братсва и јединства, дочекале су погодно стање организма за ново разарање, по својој природи.
И ево нас, као дела Европе (додуше, слепог црева), поново на поликлиници, не желећи да прихватимо постојање сумње да је усташтво живо и да напада европско ткиво без имунитета за овакве појаве.
Болесна Европа андолом лечи канцер. Усташтво метастазира. Данас. А медицина је напредовала.
Кроз историју болести Европе побеђене су (готово) све велике епидемије, прележане све богиње, преброђене све ампутације, савладан ход са протезама, без једног ока, наглува Европа и даље глуми младог Лорда пред којим је готово каријера врховног монарха, а поново (!) благом терапијом третира своју најопакију болест – усташтво.
Основни проблем медицине је, иначе, то што третира последицу, а не узрок. Додуше, како признати себи да је узрок неизлечив, да је једино решење вађење узрочног органа, извора и заклона усташко-малигних, агресивних ћелија? Лако је одрећи се неког уда, али како ампутирати „душу“ Европе, како сецирати Ватикан? Хуманије је за Европу да је стрефи срчка.
А Србија?
Некако као да и није део тог организма, као да се на силу пришива својеврсном Франкештајну, као да је неко „Српско срце Јоханово“ ишчупано из груди Православних.
Евро тумор прети органу који чека трансплатацију. Нагриза прве нервне везе. А ми? И даље слепо гледамо ка чудовишту коме желимо да се пришијемо. Оболелом телу европских народа коме не припадамо, које ће нас и након трасплатације – одбацити!
Куда?
Зашто?
Који здрав разум жели болнички кревет?
Иако ће, наизглед, Европа издахнути од неке опште прихватљиве болести, (мигрантске инфекције нпр.), патолог историје ће утврдити да је у питању усташтво, малигна, а уједно и градивна европска ћелија, о којој су попут провинцијалаца због срамоте ћутали, ћуте и чекају да прође.
А неће.
Време и место сахране биће накнадно објављено. Ожалошћени, биће, наши сус(ј)еди.“
Приредила Лола Ђорђевић