Никад није направљена листа уметнина, злата, новца, рудног блага, опљачканих током Другог светског рата и изнетих из наше земље. Непозната судбина једног Рафаеловог дела, Рембрантове слике, збирке династије Петровић-Његош…
Прошле су 72 године од како су ослобођене Србија и некадашња Југославија, а још се не зна шта су све тачно нацисти однели из наше земље. Не зна се ни шта су вратили, шта надокнадили кроз репарацију, као ни који је проценат ратне одштете за штету причињену Србији завршио код нас, а који у другим бившим југословенским републикама.
Највећа непознаница су уметнине, сребрнина, злато и новац нестао из приватних кућа, нарочито јеврејских. Доста тога је опљачкано, али немали број драгоцености је и страдао за време шестоаприлског бомбардовања 1941. године, али и током савезничког, на Ускрс, 1944.
– У бомбардовању је, рецимо, изгорела кућа Христе Ђорђевић (Кристина Ђорђевић, сестра од стрица Саве Шумановића, прим. аут.), дворске даме. У њој је уместо зидова био рељеф Сретена Стојановића, непроцењиве вредности. Али је зато сачувана каса пуна краљевских златника. Када је Христа, после ослобођења, понела златнике Титу, почела је да кружи шала: „Сви нешто односе, само другарица Христа доноси“ – прича историчар уметности Никола Кусовац, дугогодишњи кустос Народног музеја.
Кућа Ђорђевића у Страхињића Бана била је украшена рељефом и скулптурама не само Стојановића, већ и Томе Росандића, Лојза Долинара, Петра Палавичинија… У њој се налазио и велики број слика, најзначајнијих југословенских уметника тог доба.
Под бомбама је нестала и кућа сликарке Милице Бешевић, ученице Уроша Предића, а Кусовац верује да су уметничка дела „испарила“ и из тако угледних породица као што су Челебоновићи или Барухови.
– Ипак, Немци су на Двору све пописали и оставили тако како су нашли. Нису износили ни уметничка дела из Народног музеја – каже Кусовац.
Причало се да су, ипак, из Југославије нестали једно Рафаелово дело, које је неко време било сакривено у Острогу, као и једно вредно Рембрантово дело.
Мада су експонати узети из Војног музеја у Београду на реверс касније враћени, неким драгоценим предметима се изгубио траг. Додуше, не зна се да ли су украдени за време окупације, или одмах после ослобођења. Међу несталима је део колекције предмета који су припадали династији Петровић-Његош. Њу је Војни музеј откупио 1939. године. Рецимо, оружје из збирке кнеза Данила и изузетно вредна кубура црногорског војводе Новице Церовића.
Нестао је и „маузер“ из ког је убијен краљ Александар Карађорђевић, као и ауто у коме је убијен. Аутомобил је био у сталној поставци музеја, да би га после рата користила народна власт, али му се онда губи сваки траг.
О томе шта је све однето из јеврејских станова не постоје ни приближни подаци. Београдски Јевреји имали су обавезу да се са кључевима појаве, у децембру 1941, у канцеларији Јеврејске полиције, у Улици Џорџа Вашингтона. Одатле су депортовани на Старо сајмиште, а њихови станови и радње пљачкани. Ствари су лагероване у централном магацину, на месту данашње Галерије фресака. Највреднији предмети одвожени су у Хамбург – један од центара за прикупљање одузетих ствари из Европе.
– Немци су Јеврејима конфисковали станове, банковне рачуне, акције у предузећима – каже историчар Драган Алексић. – На лицитацијама су некретнине куповали махом фолксдојчери, али и ретки Срби који су у бомбардовању остали без кућа, а могли су себи то да приуште.
Алексићу је познато да је после рата поднето 3.200 захтева за обештећење јеврејских и ромских породица, али не зна да ли су и колико њих обештећене.
За све време окупације нацисти су најсуровије експлоатисали Србију. Највише су их интересовали обојени метали (бакар, антимон, олово и молибден) и пољопривредни производи. Цене ових артикала биле су максимиране, на доста ниском нивоу, и плаћано је клирингом – ми смо од њих узимали хемијске и индустријске производе.
– Више смо извозили него што су они плаћали. Практично смо били принуђени да кредитирамо немачку војну индустрију. Само бакра је извезено 60.000 тона. Они су држали монопол и на производњу текстила и масти, коју су користили за глицерин, неопходан у индустрији експлозива. Оснивали су централе које су руководиле производњом и откупом ових дефицитарних производа – каже Алексић.
Будући да је велики део друштвеног производа одлазио за војне потребе Немачке, народ у Србији и сама земља рапидно су сиромашили. За Немце је радила и авио-индустрија, као и хемијска индустрија у Шапцу.
Међу фабрикама које су размонтирали и преселили била је Фабрика авиона у Краљеву, неколико фабрика у Земуну, Војно-технички завод у Крагујевцу, Фабрика гас-маски у Баричу. Нешто од демонтираних постројења је враћено (не нужно у Србију), док је за друге добијена репарација. Од одштете је направљена нпр. Фабрика алатних машина „Иво Лола Рибар“.
За разлику од Првог светског рата, после ког је сваки становник добио обвезнице на име одштете, после Другог су појединачне одштете добијали само они који су били на принудном раду у фабрикама или на имањима. Тек мали проценат од 200.000 Срба, укључујући и оне из Хрватске, који су одведени у заробљеништво, добило је неко задовољење.
Процене су да је ненаплаћена штета од Немачке на основу принудног рада око 290 милијарди долара. Заједница удружења жртава Другог светског рата Србије покушала је лане да покрене иницијативу за реализацију тог „дуга“ – безуспешно.
Немачка, иначе, више не исплаћује директно никакву одштету, већ је то пребачено на различите фондације. Углавном се плаћају пензије преживелим јеврејским логорашима.
ОД РЕПАРАЦИЈЕ – КРШКО
Разговор о обештећењу жртава рата почели су седамдесетих година прошлог века, између Тита и немачког канцелара Вилија Бранта. У априлу 1973. постигнут је споразум, касније ратификован као „ед мемоар“, по којем је Југославији исплаћен новац за привредни развој, а индиректно је њиме обухваћена и одштета за Србе страдале у логорима. О Јеврејима и другим грађанима који су претрпели материјалну штету није говорено.
Влада СР Немачке одобрила је затим Влади СФРЈ повољну помоћ од 700 милиона марака, као зајам у три транше. Ово је искоришћено за покривање дефицита, изградњу нуклеарке „Кршко“ и помоћ Црној Гори. Влада СФРЈ је послала Немачкој ноте 5. децембра 1991. и 23. априла 1992, а Удружење ратних заробљеника Југославије је тражило да се Немци врате за преговарачки сто. Обе ноте су одбијене.
„ТАЈНА ВЕЧЕРА“ СА ОПЛЕНЦА
Посебно занимљива прича везана је за икону „Тајна вечера“ (на слици), са Опленца. У питању је ручни рад, поклон јерусалимског патријарха Дамјана краљу Александру, 1924. После убиства краља у Марсељу сахрани на Опленцу је присуствовао и Херман Геринг. Он је, наводно, замолио да му се покаже имање Карађорђевића и ризница. Према тој причи, задивила га је „Тајна вечера“, па је после окупације Србије наручио преко немачког опуномоћеника за привреду Франца Нојхаузена да се та икона донесе у његов замак. Икона је враћена на Опленац 1947, под неразјашњеним околностима.
УКРАДЕНЕ И АРХИВЕ
Током Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Највећи део је завршио у Аустрији. Ипак, највеће српско културно благо уништено је у нацистичком бомбардовању 1941, када је до темеља срушена Народна библиотека Србије.
Аутор:
Извор: „Новости„