Врховна рада Украјине (парламент) прихватила је иницијативу посланика Народног фронта Антона Герашенка којом се забрањује коришћење Георгијевске ленте, чувеног симбола победе у Другом светском рату. Један део посланика се усудио да се побуни против ове одлуке, што је довело је до тога да је униформисани украјински посланик Јуриј Берјоза претио да ће „узети пушку у руке и побити гадове“.
Можемо да претпоставимо да када посланик Европског парламента позива да се пуца на опозицију, онда би таква вест требало да буде велика сензација у медијима. Али то се није догодило. Вероватно су водећи западне медији су одлучили да медијски заташкају тај инцидент.
Да се то десило у парламенту било које друге земље, да ли би се о томе ћутало? Наравно да не. Да је неко у руској Думи позвао на стрељање опозиције, или да је нека од присталица Марин ле Пен или Доналда Трампа, у западним медијима би од тога направили ратне наслове. Али, када би то изјавио политичар неке од афричких или азијских земаља, његова изјава би била окарактерисана као озбиљан недостатак политичке културе.
Или, на пример, када су телохранитељи украјинског политичара пуцали таксисти у ноге, јер је говорио на руском, и одбио да изговори националистички поздрав? Можете ли да замислите да би медији били тако тихи да су телохранитељи познатог руског политичара пуцали у таксисту који, по њиховом мишљењу, није довољно патриота, на пример, зато што је одбио да одобри припајање Крима Русији?
Или, на пример, закони, према којима је у Украјини кривично дело критиковати украјинске фашисти из тридесетих и четрдесетих година, кто јест појединце и групе који су током Другог светског рата, убили стотине хиљада Јевреја и Пољака?
Зашто медији не коментаришу ове законе на начин на који стално коментаришу руске законе о обавезном регистрацији политичких организација које се финансирају из иностранства? И зашто видимо такве коментаре у медијима? Зато што Русија, као и скоро све друге земље, укључујући и Норвешку, имају законе којима се ограничава финансирање политичких активности страних организација? Или зато што је фашизам заправо део државне идеологије Украјине?
Важан момененат у изградњи послератне Европе био је тај да фашизам не сме имати подршку у европским земљама. Чињеница је да то што се данас дешава у Украјини у виду забране критике фашистичких организација, убиства опозиционих политичара и новинара, забрана Комунистичка партија, отпуштање полиције за покушај да заштити ратне ветеране од десничарских екстремиста, и позиви у Скупштини да се пуца на опозицију, не може другачије окарактерисати осим као фашизам.
То што наши медији, на челу са државним НРК Радиом корпорације одбијају да о томе извештавају, се тешко може назвати другачије осим дезинформисања.
Читајте на ABC Nyheter мој коментар о финалу Евровизије у Кијеву, о дезинформацијама о Украјини и игнорисање материјала о злочинима против становништва у источној Украјини.
Бјорн Дитлеф Нистад, Steigan blogger, Норвешка