Ката Буцик за NewsFront Србија
На данашњи дан 27 маја 1868 године, у Мостару је рођен велики српски песник и академик Алекса Шантић.
Отац Риста му је умро у раном детињству па је, са мајком Маром, два брата Јефтаном и Јаковом и сестром Персом, живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. У богатој трговачкој кући није било разумевања за његов таленат, па је завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани.
Из Трста се вратио у Мостар 1883 након угушеног херцеговачког устанка против Аустрије, пише о њему Владимир Ћоровић. Алекса је у прво време по повратку водио књиге у трговини и читао књиге. Тек неколико година касније је започео књижевни и друштвени рад.
1887 године је постао сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“ 1888 године, а затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем је 1896 године покренуо лист „Зора“ и био један од првих уредника.
Купио је 1910 године вилу у Борцима код Коњица и тамо живео до 1913, када су га аустроугарске власти протерале из Мостара. Током Првог светског рата је затворен и оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је за члана Српског одбора у Мостару.
Током живота је објавио велики број песама. Најпознатија дела су му „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“.
Начувеније су му песме „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).
3 фебруара 1914 године је изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Умро је од туберколозе у Мостару 2 фебруарa 1924 године.
Своју најлепшу песму је написао у част мостарске лепотице и кћери мостарског имама Емине Сефић. 27 маја 2010 године је, на Шантићев 142 рођендан, откривена бронзана Еминина статуа, недалеко од споменика чувеног песника.
Алекса Шантић | Емина
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С’ ибриком у руци стаjаше Емина.
Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће… —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!
Jа jоj назвах селам ал’ мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;
С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко’!
Ката