Пише Раде Брајовић
Трештале су речи Србијом и око ње, најбучније на југу, у Албанији и Македонији, помање у Црној Гори, понајвише на нашем Космету, као да се збио тектонски поремећај. Стизале су буке и из средњег и доњег дела БиХ, а најјаче се крештало у Хрватској, као да је Колинда пустила гласину, по усташки распуштеним нотама разулареног Томсона. Ни Србија није остајала дужна. Бранила се, као никад, убедљиво и оштро.
Речима су нападали и претили, речима одговарали и бранили се, свесни и једни и други на обе стране, да речи обично утиру пут делима свих врста. На Балкану су уобичајене оне од којих боли, а редовно и речма и делима потпомажу спољни, западни експерти, који и речи исписују ракетама..
Онда је, после готово двомесечног мултидржавног реторичког обрачуна, све замукло. Било је довољно да шефица ЕУ дипломатије Федерика Могерини, на само једној радној вечери у Бриселу, окупи “Западни Балкан 6”, што је формула за шест лидера шест држава Западног Балкана!
«Државу Косово» не признаје Србија и њени руководиоци кажу да никад и неће, али су и албанска «косовска држава» и њен «Премијер» Иса Мустафа равнопрвно учествовали на мало закаснелој Могерини вечери. И није се чуло да се због Мустафиног политичког третмана побунио неко од првака Западног Балкана. А могло се, не због кашњења обеда, већ због географског положаја Србије која није на западном делу Балкана већ у центру. Но, ко те пита. Тако нас је сместила Америка, а премеравали њени “фантоми” из којих су излетале ракете и уранијумске бомбе, баш по Србији ма где се налазила. А нашла се, у Могерини-ЕУ-НАТО режији, барабар са Исином прокријумчареном «државом», непризнатом у УН и УНЕСКО.
Сагласност да држава Србија буде, под истим условима, са «државом Косово», може да се протумачи као још један корак ближе српском признавању незавсности приштинско-вшингтонско-бриселске насилничке парадржавне творевине..
Бриселска радна и неформална вечера, вероватно није створила услове за неки потез одбране триторијалног интегритета. Важност овог скупа не би требало оспоравати темама које нису планиране за овај балкански скуп под знаком ЕУ. Његова вредност се не види ни у кратком и уопштеном саопштењу од само једне реченице, којом се истиче да су учесници потврдили пуну посвећеност наставку рада у правцу евроинтеграција.
Важно је у плану ЕУ, али и у оном што су учесници појединачно предложили и истакли, у чему је био запажен наш Председник, кога је Могерини похвалила за конструктивну улогу у очувању регионалне стабилности. Он је поновио већ представљену идеју о организованој сарадњи у економским пословима изградњом и регионалне царинске уније.
Овакви и слични појединачни прилози делују вишеструко корисно, што су посебно осетиле Македонија и Србија. Отклоњене су последице и спречен ногући конфликт који је раније изазвао македонски мандатар за Премијера Зоран Заев. Он се извинио Председнику Србије због изречене увреде да је лидер националистичког правца, да би потом најавио политичку исправку да ће се Македонија уздржати поводом пријема «Косова» у УНЕСКО. Пријале су и речи Исе Мустафе у корист примене договореног у дијалогу Приштине и Београда..
И на овом и свим скуповима ове врсте, али и ван њих, изговарају се крупне речи, али оне добијају вредност тек када се остваре. Речи тек тада постају дела. А, ако дела изостану, речи остају да звоне и користе се за обогаћивање дипломатских вештина, посебно кад нешто треба избећи или маскирати.
Најчешће су речи те које замагљују реалност, па се стварају претпоставке да се могу и хоће или не могу и никад неће да се реше. Бриселском скупу претходиле су неке од таквих крупних речи, а ево их и после „вечеринке”..
Вилијам Вокер, озлоглашени вођа ОЕБС на Космету се опет развукао по наијистакнутијим местима готово свих српских новина и ТВ и радио емисија. Режисер крваве обмане у Рачку и изазивач НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, промолио је своју прљаву главурду после две деценије ради, како каже, стварања „велике Албаније“. Придружио се генералу Кларку који, као и он, приватно ради по Косову и Метохији. А ни у томе нису сами. Тако работа и екс шефица дипломатије САД, највреднија баш у отимању Космета од Србије. Запослени су и Хилари и њен муж Бил Клинтон, који су најодговорнији за трагедију јужне српске покрајине, а представљају се као спасиоци.
Хилари се бори и губи трку за Председника САД, муж јој помаже а кад је слободан продаје памет где стигне. Мудровао је тако и у Црној Гори, коју је у говору у Будви назвао “Македонијом”, сигурно од превеликог познања балканског региона. Не скрива се ни британски Премијер, истакнут у време рушења Србије из вазуха, који је саветовао чак и српску Владу. Благо њој и нама са Блером!
Списак је много дужи, али ово је избор антологијске вредности. Србија их заборавит неће – по злу. За њих нису потребне речи објашњења. Вечно су остале по Србији у гробљима и рушевинама.
Политичка и новинарска Србија је навалила на Вокера. Он претерано не брине. На Космету има доста друштва свог реномеа и исте струке, па му је лакше. Деле вредности злочина. Први је „француски ђак“ и злочинац Харадинај. Активнији је од свих јер хоће да извојује изборну победу за Премијера. Помажу му обећања албанским гласачима о „великој Албанији“, југу и трећини Србије све до Ниша, па и Ниш! Јуче је обећао и додатак. Када постане Премијер, на Космету више неће бити Срба!
Ето, тако. Речи све издрже. Неке речи је ипак немогуће издржати!
Ката
Извор fakti.rs