Данас је умро Збигњев Бжежински, амерички политиколог и геостратег који је био саветник председника Линдона Џонсона од 1966. до 1968. и саветник за националну безбедност Џимија Картера од 1977. до 1981. године. Поред Хенрија Кисинџера, био је, вероватно, главни амерички спољнополитички идеолог. Неки од најважнијих спољнополитичких догађаја за које је на које је пресудно утицао били су потписивање Споразума о ограничавању стратешког наоружања, охрабривање дисидената из Источне Европе и подршка покретима који су радили на независности чланица СССР од Русије, наоружавање муџахедина као одговор на совјетску инвазију на Авганистан и други.
Године 1994. је објавио своју најважнију и уједно књигу која је изражавала суштину америчке спољне политике, посебно на простору Евроазије, односно, тзв. Хартленда. Главна поставка те књиге у контексту Евроазије јесте нужност ширења НАТО као „главне институционалне везе САД са Европом“. Другачије речено, НАТО је био средство којим су САД контролисале Европу као „геополитички мостобран“ према остатку Евроазије. Објашњавао је то и речима да „ако Европа хоће да буде део евроатлантског простора, експанзија НАТО је од суштинског значаја“. Следећи у пракси Маиндерове геополитичке поставке да онај ко влада Евроазијом влада светом, Кисинџер је видео Евроазију као „геополитичку награду“ за САД као победницу Хладног рата. Да би се та награда остварила, следствено, пропагирао је разбијање Русије на три дела и њено подређивање интересима евро-атлантског света, односно, САД и Северноатлантског савеза. Евроазијску стратегију САД он изражава језиком бруталних времена античких империја:“…спречавати завере и сачувати безбедоносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и пазити да се варвари не удруже“.
У складу са овим последњим речима можемо и данас видети да је принцип америчке спољне политике на Балкану одржавати перманентну тензију и контролисану кризу између балканских држава и народа, а све и из разлога непрестаног присуства НАТО на овим просторима и ради лакшег контролисања „тампон зоне“ према Русији. Бжежински Балкан види као „одскочну даску за супремацију у Европи“, а Србију као централну државу Балкана. Ко контролише Балкан има могућност да контролише Европу, те је Бжежински апсолутно био за, по потреби, и тоталан рат против Србије 1999. године. Он је за време агресије на Србију, одбацујући моралне и хуманитарне разлог као повод за исту, у Њујорк тајмсу изјавио следеће:“Немојмо се заваравати, то је рат за преживљавање НАТО и, ако треба, тај рат мора бити тоталан“(Радмила Накарада, „Распад Југославије“). Да бисмо разумели ове речи потребно је схватити да је НАТО након распада СССР и Варшавског пакта изгубио сврху постојања као одбрамбени савез од истих и да су почетком деведесетих европске земље поставиле питање дале сврхе његовог постојања. Како би се то спречило, био је потребан европски рат у којем ће НАТО показати да се само његовом силом могу решавати европски проблеми. Након агресије Мадлен Олбрајт је срећно изјавила:“…циљ је испуњен…савез је јединствен“(Јелена Гускова, „Косово и Метохија: рат и услови мира“). Наравно, Збигњев Бжежински и Мадлен Олбрајт нису били једини амерички и западни званичници који су говорили о опстанку НАТО као једном од разлога за агресију на Србију.
Збигњев Бжежински је био спреман потпуно да уништи српски народ и Србију уколико је то била цена да Северноатлантски савез опстане и тешко је себи не признати да то, вероватно, неће остати чињеница по којој ће га свет памтити, јер, ипак, свет у којем живимо не награђује свакога по заслузи. Свима онима широм света који су патили због идеја Збигњева Бжежинског остаје утеха да постоје чињенице о којима могу говорити и борити се за истину, а Збигњеву Бжежинском, који је данас умро, и на оном свету горе остаће укус горчине у устима да је овај свет напустио у тренутку када се дешава оно чега се највише прибојавао: обнова моћи православног света преко обнове и новог уздизања Русије. Правда је, на крају, закотрљала свој точак.
Аутор: Ненад Узелац