Ако хероји наког преласка у легенду могу да посматрају како се од њих опраштамо, онда сигурно умиру поново, далеко теже и болније него први пут.
Готово да је правило да се о наше хероје огрешимо колико одмах чим уочимо њихову јуначку кончину и да неправду не исправљамо дуго, дуго. У низу срамних погреба наших хероја сврстао се и опроштај од Тибора Церне.
Још једном смо сами себе поразили дозволивши да ране на родитељском срцу додатно буду посољене. Пала је на испиту држава, обрукала се војска, а црква изгубила из вида једног свог анђела. Српска Православна Црква, баш та у којој се својевољно Тибор крстио.
Хероју је капа коју је носио одредила и веру и судбину. Беретка коју је носио и крст којем се молио, нису га испратили.
Данас, 17 година касније, исправља се део неправде, именује се херој, подиже се на пијадестал она вредност коју смо згазили чизмом заборава или још прецизније, аљкавишћу свести.
У среду 14.јула у Дебељачи, откриће се споменик њеном најславнијем грађанину, симболу слободарског духа и блиставом примеру патриотизма. Попут стидљивог извињења, уз речи неизговорене готово две деценије, опростићемо се од Тибора, онако како смо морали без задршке, онако како доликује, а и даље далеко од онога како је заслужио, јер време је немогуће вратити.
Можда је и ова постхумна судбина Тибора Церне управо потврда његове величине. Можда је то орден који се, неизоставно, додељује само највећим јунацима, наших заложницима за слободу.
Можда је и Тибор попут Милунке Савић, прво отишао тихо, да сачека да приметимо да га нема и да му нисмо рекли само бар ону једну реч коју смо остали дужни – ХВАЛА.
Можда и светосавска заједница на то дода и једно – ЗБОГОМ!
А епитаф, који је сам себи оставио у смртном ропцу нека угледа светлост и сачекује случајне пролазнике и будуће намернике који на споменику Тибора Церне буду долазили да погледају лице онога који је посведочио своје речи – „За ову земљу вреди погинути“.
Тибор је вечно жив.
Његов пулс одзвања у душама нашим. Опипајмо наше груди. Чујете ли ехо његовог срца?
Бошко Козарски
Извор: Искра
Тибор Јожеф Церна (Београд, 8. новембар 1978 — 27. априла 1999, Кошаре) био је војник Војске Југославије. Као командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде учествовао је у одбрани Југославије за време НАТО бомбардовања. У Војску Југославије ступио је јуна 1998. године.
Током битке на Кошарама својевољно је напустио заклон с намером да помогне ВЈ да открије положај снајперисте, који је данима односио животе многих његових сабораца. Убрзо пошто је изашао на отворен простор, примио је метак у груди. Иако тешко рањен, успео је да се одржи на ногама до следећег хица, који га је погодио у врат. Захваљујући његовој жртви снајпериста ВЈ је открио положај непријатељског снајперисте, те га је елиминисао.
Одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена.