Већ читав низ година западне земље покушавају да умање значај и улогу међународне администрације УН-а у јужној српској покрајини. Од краја 2008. године све су учесталији позиви тзв. приштинских власти кључним државама чланицама УН-а у којима се тражи редефинисање позиције УНМИК-а и постепено смањивање његове кадровске, организационе и финансијске конструкције како би се створили услови за његово трајно укидање.
Хашим Тачи, Иса Мустафа, Рамуш Харадинај, Енвер Хоџај, Едита Тахири и читава преостала булумента квазидржавних представника тзв. Косова на све могуће начине лобира код западних покровитеља косовске независности да се на дневни ред СБ УН уврсти питање поништавања Резолуције 12 44. Циљ им је да СБ УН донесе нову Резолуцију која би легитимизовала противправну сецесију јужне српске покрајине, афирмисала бриселске споразуме и тзв. Косову гарантовала пуну државност и неповредивост његових, на етничком чишћењу српског народа створених „граница“.
Због чега Приштина толико ватрено инсистира на смањивању обима мисије УН и њеној елиминацији? Одговор је врло једноставан.
Да би се одређени ентитет према међународном праву третирао као његов пуноправни субјекат, као држава, он мора испунити три кључне услове:
1.) Поседовати способност да успостави своју јурисдикцију на читавој државној територији.
2.) Бити у стању да ступа у односе са другим државама и међународним организацијама.
3.) Бити независан и равноправан учесник међународних односа.
Другим речима, мора имати способност да на својој територији врши врховну, искључиву суверену власт.
Сепаратистичкој творевини на југу Србије управо то недостаје како би се афирмисала као држава. Она не контролише читаву територију Косова и Метохије и (још) није у стању да на њој спроводи своју „трајну суверену власт„. Према Резолуцији 12 44 УНМИК је тај који основним административним, полицијским и правосудним функцијама врши привремену власт у покрајини, промовише успостављање знантне аутономије (а не државности!) КиМ, омогућава услове за повратак српских избеглица, заступа јужну српску покрајину пред међународним телима и даје подршку централним властима (!) у Београду и локалним у Приштини у процес њихових политичких преговора.
Сврха УНМИК-а зато није (и не сме да буде) изградња тзв. „косовских државних институција“ већ подршка развоју аутономних органа самоуправе. Као привремена административна управа на КиМ она једина има право да доноси извршне, законодавне и судске одлуке, и то само у оквирима међународних гаранција суверенитета које Србији пружа 12 44.
Присуство органа УН-а блокира Приштину на њеном путу да постигне „пун међународноправни субјективитет„. Зато је УНМИК рак рана, опасни „тумор“ на „државном апарату“ Приштине чија ликвидација би трасирала пут тзв. Косову у све међународне институције, све до добијања столице у Уједињеним нацијама.
Гледано са становишта како српског тако и међународног правног поретка мисија УНМИК и даље представља снагу која је једина овлашћена да доноси важеће и обавезујуће одлуке по питању унутрашњих и спољашњих односа јужне српске покрајине. Она свој легитимитет црпи директно из Резолуције 12 44, чији титулар је Србија, без чије сагласности не могу и не смеју да се мењају природа и мандат УНМИК-а.
Специјални представник УН, који је и шеф УНМИК-а на КиМ, има врховно право, али пре свега и обавезу да поништи сваку одлуку привремених институција у Приштини којом се нарушава Повеља УН, Резолуција 12 44 и Устав Србије.
Управо тај гарант међународног присуства на КиМ, садржан у Резолуцији СБ УН представља трн у оку западним центрима моћи. Он наиме отвара могућност да у околностима великих геополитичких промена у свету и јачања међународних позиција Русије и Кине та два стратешка савезника Србије кроз своје деловање и у СБ УН али и на терену, кроз структуре УНМИК-а, добију већи утицај на саму међународну мисију. У том случају западне земље губе моћ апсолутне контроле над УНМИК-ом, а Србија добија прилику да постепено обнови и ојача одређене сегменте свог суверенитета и интегритета на Косову и Метохији.
Свестан да сваки, па и најмањи, траг присуства мисије на чије деловање могу да утичу Москва и Пекинг представља препреку потпуној реализацији пројекта „независног Косова“ Запад је годинама тражио (и тражи) начине да трајно елиминише структуру, успостављену Резолуцијом 12 44. Испостављам три кључне етапе тог процеса.
Прва етапа била је наметање „широког“ (тзв. екстензивног, креативног) тумачења Резолуције 12 44 и на том основу покушај формалне ауторизације мисије ЕУЛЕКС и Ахтисаријевог плана о надгледаној независности КиМ у СБ УН. Улогу спонзора те идеје преузели су Бернар Кушнер, бивши шеф француске дипломатије и Хавијер Солана, бивши генсек НАТО пакта.
Док је због притиска на Београд Србија пристала на размештање мисије ЕУ на КиМ, Ахтисаријев план на међународном нивоу (УН) никада није добио званично одобрење. Када је статус Еулекса у питању важи напоменути да ни та иницијатива Брисела никада није добила легитимитет у Резолуцији Савета безбедности, већ у заједничком „председничком саопштењу“ његових чланица, које за разлику од резолуција није правно обавезујућег карактера.
Друга етапа била је минимизација улоге УНМИК-а и покушај да се она обезвреди западном логистичком и финансијском подршком једностраној сецесији Косова. У годинама које су уследиле након унилатералног потеза Приштине пре свега САД и Велика Британија насилно су одузимале надлежности УНМИК-у и преносиле их једним делом на Еулекс, а другим на нелегално формиране „нове косовске државне институције„. Наиме, надлежности Унмика су веће него оне које би имао Еулекс.
„Разлику” у надлежностима тако је преузимала сепаратистичка власт тзв. Косова. Као примере наводим енергетику, железнице и трговину за чије управљање су задужене специализоване комисије под контролом и окриљем УНМИК-а. Те функције нису у домену мисије ЕУ и зато је одувек постојала опасност да њих преузме косовска „државна“ архитектура. Тај црни сценарио се делимично обистинио кроз бриселске споразуме када је Београд натеран да у косовске руке преда телекомуникациону инфраструктуру, док слична судбина сада прети да задеси најважнији рудник на Балкану и највећи резервоар питке воде у Европи, Трепчу и Газиводе. Ово је леп пример како западне силе путем бриселског „дијалога“ (читај: једностраног наметања решења Србији) врше де факто ревизију Резолуције 12 44, како би је обесмислили.
Уколико би Србија формално пристала да сва управљачка права над њеном имовином на КиМ пређу на Приштину аутоматски би се отворило и питање власништва као одраза српског суверенитета. Његовим губитком дајемо легитимитет укидању УНМИК-а и одричемо се гаранција из Резолуције 12 44. Речено лаичким језиком – пристајемо на косовску „државност“ и стављамо тачку на причу да је КиМ саставни и неотуђиви део Србије.
Трећа етапа се управо одиграва пред нашим очима. „Западна тројка“ (В. Британија, Француска и САД) отворено је затражила на последњој седници Савета безбедности да највиши орган УН-а донесе обавезујуће кораке у смеру даљег смањивања прерогатива УНМИК-а. Тиме би се заправо пружио легалитет досадашњој ерозији улоге те међународне мисије.
Велика вероватноћа избора ратног злочинца Харадинаја за будућег „косовског премијера“ који је већ најавио да ће се залагати за већу интервенцију Америке (а не УН) на КиМ говори у прилог тези да ће представници америчког глобалног естаблишмента на Балкану (неолибералне НВО и амбасадори САД, следбеници клинтонистичке политике) интензивирати своју борбу за укидање УНМИК-а. При том, мисија ЕУ никада није била статусно неутрална. Брисел је својим пристрасним ставом и подршком својих институција независности тзв. Косова одавно показао да није и не може бити легитиман ментор преговора.
У таквој, наизглед безизлазној ситуацији, ми морамо бити свесни неколико чињеница. Јачањем међународних позиција Москве и Пекинга отвара се могућност њиховог јачег ангажовања у оквиру УНМИК структуре, што би ишло у корист пре свега Србији. Због тога је даљи опстанак УНМИКА- ноћна мора Приштине, јер се тиме кочи процес заокруживања косовске „државности“.
Свако ко се озбиљно бави (гео)политичком ситуацијом у региону зна да је, у околностима глобалне прекомпозиције снага у свету, атлантистичким структурама даље присуство администрације УН у јужној покрајини кост у грлу коју треба што пре извадити. Враћањем фокуса руске и кинеске спољне политике на Балкан питање „коначног статуса КиМ“ добија сасвим нову димензију.
Америчкој спољнополитичкој агенди одувек је било својствено да међународно право користи само као параван за постизање својих циљева. Док се на једној страни декларативно залагао за примену међународних норми, Вашингтон их је на другој страни, својим поступцима, брутално газио и међународне институције користио за реализацију својих интереса. Тако је било и са УН. САД је то ишло за руком баш због њихове „неограничене глобалне доминације„. Више то није могуће. Сада када је та доминација озбиљно начета присуство УНМИК-а неће бити пука полуга за пенетрацију западних геостратешких интереса ка Истоку већ средство које на дужи рок може да спречи остварење великоалбанског пројекта и буде брана даљој територијалној дезинтеграцији Србије.
Упркос томе што је враћање питања КиМ пред УН један дуготрајан и мукотрпан пут, он мора бити дугорочан процес којем треба да тежимо јер је то једини оквир у којем можемо да заштитимо своје националне интересе. За то нам је потребна снажна геополитичка подршка, чије темеље ћемо пре свега учврстити стратешком политичком, економском и безбедносном сарадњом са Русијом и Кином, али и свим оним државама које уважавају наше легитимне интересе.
Ми морамо пред свим могућим међународним телима и форумима износити чињенице о стварном дешавању у јужној покрајини, терору приштинских институција и тежити ка расветљавању истине о догађајима који су довели до окупације наше јужне покрајине. Морамо инсистирати на очувању и реафирмацији улоге УН на Косову и Метохији.
Сад је прави тренутак.