Економски форум у Санкт Петербургу протекао је ове године врло повољно за Русију. Службено, нико од западних гостију није говорио о укидању санкција, али су сви понављали како се у пословима с Москвом тражи начин за приступ „business as usual“, уз чак експлицитно „заобилажење санкција“.
Европа је уморна од Трампа, Путин од санкција, а Трамп од критика свих врста. Време је за ЕУ да окрене нови лист.
Иако не изгледа тако на први поглед, ЕУ се после Санкт Петербурга нашла у тренутку блиц-оптимизма, када би у ситним корацима могла да почне с решавањем свих оних, добрим делом властитом акцијом проузрочених проблема.
И док перспектива малог бољитка постоји, о великом оптимизму нема говора.
Антируске санкције су политичке природе, још у време њиховог увођења, у лето 2014, знало се да за њих нема много економске логике. Пресинг привредника их неће укинути, барем није до сада.
Још већи разлог за нереалност сваког озбиљнијег оптимизма лежи у повлачењу САД из Париског климатског уговора.
Париски документ из децембра 2015. је, што се тиче опасног загрејавања планете Земље (тренутно три степена изнад прединдустријског доба), био план А.
Свима је и без службених саопштења јасно како нико од актера у том смислу нема план(ету) Б.
У међувремену, одмах након шока који је у Европи уследио после Трампове објаве („чак је и Орбан био шокиран!“, коментарише аустријски Пресе), канцеларка Ангела Меркел се окренула Индији, али је њен министар спољних послова Габријел промптно отишао у Санкт Петербург.
Прошле године је било доста злурадог хумора у начину на који су медији немачког говорног подручја извештавали о санктпетербуршком форуму, тој „Путиновој противтежи економском форуму у Давосу“.
Правиле су се листе ко је отишао и како се тамо понашао, да ли је Русима давао лажне наде, обећавао што не сме, несолидарно прихватао Путинове позиве на вечеру у уском кругу, дивио се „белим ноћима“ с терасе некадашње резиденције Петра Великог.
Са Трампом у Белој кући, Путин у Санкт Петербургу је сада одједном постао скоро прихватљиви домаћин.
Оптимизам пужеве кућице
У тој врсти скромног оптимизма, најотвореније је и најдаље отишао швајцарски Ноје цирхер цајтунг – док не смислимо како ћемо ефикасно зауставити прегрејавање планете, будимо практични: „Треба некако освојити и задржати пажњу великог руског тржишта.“
„Економска рецесија из последње две године је превладана“, коментарише швајцарски лист тренутну ситуацију руске привреде. Санкције се виде у контексту осталих параметара тог економског простора (бирократија, рестрикције, корупција, недостатна диверзификација) – као интервенција више силе, али не и као ефикасно одвраћање од „doing business“ са Русијом.
За Швајцарце се још као једини прави проблем у пословању с Русијом поставља питање државног интервенционизма.
Ноје цирхер цајтунг: „Било би боље са мање државног мешања, али ништа од тога. Путин је у Санкт Петербургу позвао државне концерне да купују мале фирме, како би им ‘помогле’ да унапреде пословање. Ипак, атрактивност руског тржишта од 140 милиона конзумената делује у сваком структурном оквиру.“
Како санкцијама уградити „бајпас“?
Скуп у Санкт Петербургу имао је све карактеристике саобраћајног чвора на коме су нагло промењени смерови обавезног кретања: Америка се окренула Саудијској Арабији, Турска је антагонистички кренула на Немачку и Аустрију, Немачка се окренула Индији, Кина се такође окренула Индији, ИД се окреће Филипинима и Индонезији, а Русија се, шта јој друго преостаје у хаосу лоше означене сигнализације, поново окренула Европи.
Аустријски медији преносе изјаву канцелара Керна из Санкт Петербурга да је „у најкраћем могућем року потребно наћи решење за сарадњу с Русијом.“
Пресе: „Путин се окреће Европи. То је једна од последица европских иритација Трампом. Скуп у Санкт Петербургу је сасвим јасно дао знак да се и поред санкција тражи модус за нормално пословање са Москвом. Најтачније би било рећи да се тражи бајпас за санкције, операција која ће премостити зачепљене канале економске сарадње.“
„
Било би нетачно тврдити да су у Санкт Петербургу санкције раздвојене на економску и политичку димензију, те да је прва разрешена на олакшање свих присутних, а друга замрзнута до немачких националних избора у јесен.
Остаје, међутим, чињеница да више нису само европски пословни људи ти који преиспитују логику казненог режима, сад су то већ и политичари ЕУ.
Са руског председника се, истина појединачно, полако скида и стигма социјално непожељне особе.
Аустријски канцелар Керн га је тако позвао у Кицбил у јануару идуће године. Спуст у луксузном скијашком центру Кицбил је врхунски друштвени догађај, топос у коме се испреплићу елитни спорт, статус, бизнис и аустријски државни интереси.
У јуну 2014. Путин је долазио у Беч на разговоре са тадашњим аустријским председником Фишером; у априлу прошле године Фишер је своје последње путовање на државној функцији искористио да посети Путина у Москви.
Оба пута, Фишер је морао да подноси извештај аустријским медијима: Зашто инсистира на одржавању контаката с таквом особом? Да ли он то Путина сматра пријатељем?
Сад одједном – Керн у јануару води Путина у Кицбил! Или ће то можда због временске разлике бити Себастиjан Курц?
Енергетски „бајпас“ Украјине
Из угла гледања Аустрије и Немачке, главна тема је била изградња још једног гасовода кроз Источно море, „Северног тока 2“. Он би паралелно са већ шест година постојећим „Северним током 1“ и истог капацитета као и он (55 милијарди кубних метара) повезивао Виборг у Русији и Грајфсвалд у Немачкој.
И јединица и двојка „Северног тока“ следе економску логику, али носе политичку поруку. Тиме што скраћује транзитне путеве руског гаса кроз Украјину, „Nord Stream“ мења однос снага у спору између Русије и Украјине или Немачке и Пољске.
„Северни ток“ је продукт јединствене логике: ширећи његове капацитете, Европска унија у ефекту политички маргинализује Украјину, земљу због које је Русији објавила економске санкције.
Критичари „Северног тока“ су бројни. Не само у Украјини већ и у Пољској, која би такође изгубила финансијска права из транзита руског гаса за ЕУ. И зато, хоће ли уопште доћи до проширења тог гасовода?
„Ко каже да нам Русија није потребна води опасну игру неизвесног исхода“, рекао је Герхард Шредер, шеф надзорног одбора „Северног тока“.
Што се тиче аустријских и немачких медија, Шредер важи за пристрасног „путинисту“. Али исто као Шредер и још јасније од њега, у Санкт Петербургу су говорили Марио Мерен из немачког „Винтершала“ и Рајнер Зеле из аустријског OMВ-а, „Гаспромови“ партнери у пројекту „Северног тока“.
Зеле: „Кад је реч о јачању енергетске сигурности, Европска комисија често ради супротно од потребног.“
Коментаришући сукоб интереса политике и економије око пројекта „Северни ток“, дописник аустријског дневника Пресе из Русије, Едуард Штајнер зато каже да су „политичари ЕУ седели на енергетским панелима у Санкт Петербургу као покисле пудлице“.
Имају и разлога, јер јединствена моралка „Северног тока“ не завршава на томе да ЕУ кажњава Украјину док је подржава, и награђује Русију док је кажњава.
Било је и других опција, не тако давно, што је требало да осигурају транспорт руског гаса за ЕУ. „Јужни ток“ на пример.
Русија се повукла из „Јужног тока“, пројекта који би економски фаворизовао земље jугоисточне Европе, између осталог и Србију, због административних опструкција са стране Европске комисије. А да је Комисија уопште на тај начин водила игру, најзаслужнији је Берлин.
Било је то у децембру 2014, неколико месеци након увођења санкција, јасно коинцидирани политички чин.
Проширење „Северног тока“ Берлин, међутим, данас не види као политички пројекат, већ чисто економски, те га као таквог подржава и промовише.
Немачка порука свим земљама које су погођене било изградњом „Северног“ или неизградњом „Јужног тока“ гласи: „Моја економија је твоја политика, твоја економија је моја политика.“
ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ ЗА РТС