Пише Мирослав Лазански
Зашто опет Велика Британија? Зато што је у карикатуралном виђењу Велика Британија безусловно одана Америци. Ко не може да гађа Америку, гађаће њене најверније савезнике. Зато би Запад требало да се замисли над разлозима који снажно подстичу антиамеричка или антизападњачка расположења, чак и код већине умерених муслимана.
Управо код оних на које треба рачунати како би се зауставио терористички талас. Западна ароганција и бахатост са којима су вођени ратови против Ирака 1991 и 2003 године, дугогодишња и целокупна ситуација на Блиском истоку, арапска „пролећа”, Либија, Египат, Сирија, Јемен, све је то повредило понос Арапа. Крваве последице све чешће гледамо.
Једанаести септембар 2001 је показао да су Пентагон, ЦИА, НСА и остале компоненте америчког апарата националне безбедности били неспособни да спрече нападе.
Прва поука после 11 септембра јесте да нема велике вајде од освете, будући да они који спроводе тероризам не функционишу у прагматичним оквирима награде и казне. Авганистан, Сирија и Ирак најбољи су докази. Од ножева у отетим авионима 11 септембра 2001 до ножева на улицама Лондона 2017 године. Са једне стране обични ножеви терориста, бомбаши-самоубице, камиони-убице, а с друге стране носачи авиона, ласери, сателитско оружје и авиони који лете и у стратосферу.
И при свему томе, два главна носећа стуба „Пакс американа” остају неизмењена: економска стратегија глобализације и тежња за културном доминацијом. Главни инструменти за остваривање тих циљева у визури исламског света, остају нетакнути: ММФ, Светска банка и СТО, Холивуд и „Мајкрософт”. Отуда је и мржња исламских маса усмерена, пре свега, против америчких победа у овим централним политичким областима.
„Искушење да се пробуши амерички или западни мехур од сапунице који се састоји од сујете и охолости”, написао је њујоршки социолог Тони Џад одмах после 11 септембра 2001.
„Откако је Рим уништио Картагину, ни једна друга велика сила није достигла толике висине као САД”, изјавио је 1999 неоконзервативни амерички уводничар Чарлс Краутхамер. А израелски генерал Аријел Шарон, одмах након напада од 11 септембра 2001, је рекао: „Свако има свог Бин Ладена. Наш се зове Арафат”.
У међувремену су се терористичке операције доста промениле. Сведоци смо тренда удаљавања од напада на конкретне појединачне циљеве као што су политичари, а испољава се све већа склоност ка неселективном и насумичном убијању на концертима, на спортским манифестацијама, на улицама, у метроу…
Мотиви, стратегија и оружје терориста непрекидно се мењају, могло би се чак рећи да се данас не суочавамо са једним тероризмом, са једном врстом тероризма, већ са многим тероризмима. Заправо, перспективе тероризма јачају, побољшавају се како расте и њихов деструктивни потенцијал. И сви су у шоку због невидљивог непријатеља. Природа терористичких напада последњих година показује да су већином дошли изнутра, из редовних функција друштва, друга или трећа генерација усељеника, што говори да не постоји свеобухватна нити дефинитивна одбрана.
Најважнија поука, поука коју Запад врло тешко прихвата, гласи да је једина реална одбрана од тероризма, заправо, континуиран и храбар напор да се пронађу политичка решења за националне, међудржавне и идеолошке сукобе и ратове у које су умешане САД, па и остатак Запада. Све док се то не догоди „радиће” бомбе, камиони, ножеви, самоубице. Нико на Западу неће бити сигуран..
Ката
Извор Политика