Пише Оливер Вуловић
Срби нису до сада у историји, а да су у некој врсти заблуде да су слободни, изузетно интензивно живели доба грубог мешања светог и нечистог као што га живе данас.
Како постоји психичка илити психогена смрт, смрт која није изазвана нити једним соматопатолошким узроком већ је наступила услед психичких разлога, тако постоји и мирнодопска етничка смрт, која не настаје ратним дејствима или похарама епидемија већ дугим периодом живљења национа у политичко-културолошко и духовно растројеном друштву.
Ми смо у предворју етничке смрти. Обгрлила нас је. Умиремо и изумиремо као егзотична животиња у заточеништву. Неки од екстремитета и органа су већ отказали. У Србији нас нестаје, а у Црној Гори, на Космету и у Македонији нас је готово већ нестало.
Српска је са укњижене имовине прешла да живи у простору етничко-територијалног кредита на који ће Западни извршитељи све чешће бацати око и стално ревидирати књиговодство до првог погодног тренутка за проглашење стечаја.
Црква је наставила сопствени петооктобарски тренд – многе Митре нису тај догађај само посматрале већ су га и снажно потпомогле – разумевања потребе за сталним дијалогом са оним антисрпским делом Запада ако ће им они који тај „дијалог“ воде макар са једном руком бити на неком од jеванђеља.
Важно је да је магијски део поштован а духовно ће стићи што у коцкицама мозаика, нешто ће претећи на Хиландару. Ма биће. Само да нема конфликта осим манифестационог. Иначе пропаде Габријелов Берлин плус као некадашња Солунска агенда.
Питање заставе која се виори иза јеванђеоски умивених руку које нас чврстим стиском за гушу воде су трице и кучине. Толико јој се допало дијалогисање да и Црква сада има своје „дијалоге“. Када се сви дијалози заврше остаће само простор.
Интермаријум, Лимес, Хратланд… ма какви…још боље… голи, дуги, широки и без травчице и жбуна јендек, заплићена рупача без трага да је у њој било духа икада.
Црква тихо подржава и у коалицији са апаратом највеће странке развејава у народу подмисао да није важно шта је иза руке ако је ум на правој страни.
Сада, што технички и практично на свакодневном нивоу бива права страна она која нам у већини случајева не мисли добро а на теоријском нивоу се одржава илузија да се истинске праве стране нисмо и никада нећемо одрећи, паралелно са процесом нашег нестајања… не забрињава баш много ни арихипастире у мантијама ни оне у Арманију.
Савремена српска православна индулгенција између власти и Цркве је величанствено дејствујућа, али и двосмерна. Успешно и брзо откупише једни од других грехове лажних заклињања. Јунг би ово српско животно послеподне описао као жалосни привезак преподнева. Привезак преподнева, у ствари кључа за кућу која ускоро неће постојати и који је као такав снажно бачен иза леђа у беспуће и бесмисао.
Толико снажно забаченог да је и наредбом заборављену земљу дедова прелетео.
Ката
Извор fakti.rs