Појам „Западни Балкан“ уведен је употребу пре једну деценију, између осталог и као последица транзиционих процеса и евроатлантских интеграција бивших југословенских република. Није реч о географском појму, него се ради о геополитичком схватању простора Балкана који обухвата земље: Албанију, Србију, Македонију, БиХ и Црну Гору, и Хрватску до њеног уласка у ЕУ. Међутим, Балкан је, посматрано географски, много шири простор, који обухвата Југоисточну Европу, омеђен Јадранским, Јонским, Егејским, Мраморним и Црним морем. Балкан обухвата делове Словеније (27%), Хрватске (49%), Румуније (9%), Србије (73%), Турске (5%), Црну Гору (100%), Албанију (100%), Грчку (100%), Бугарску (100%), Македонију (100%) и БиХ (100%).
Пише: Винко ПАНДУРЕВИЋ – ФСК
Дакле, данас се под Западним Балканом подразумевају државе и територије (Албанија, Македонија, Србија, Црна Гора и БиХ) које теже уласку у ЕУ, односно које се налазе у различитим фазама процеса приступања ЕУ. Можемо рећи да је овај простор у географском, политичком, геополитичком, економском, културолошком, војном и безбедоносном смислу објекат разноврсног деловања ЕУ, посебно њених најмоћнијих чланица, затим САД, нешто мање Русије и Кине. Утицај и присуство наведених сила на западном Балкану су врло различити, како у смислу њихових циљева, начина и облика присуства, тако и у смислу њиховог међусобног надметања у борби за превласт на наведеном простору. Данас САД и ЕУ простор западног Балкана сматрају „најтруснијим подручјем у Европи, потенцијалним војним жариштем, нестабилним подручјем које може да угрози и безбедност ЕУ“.
Да ли је то баш тако? Ако јесте, због чега је то тако? Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана. Знамо да уситњеност, фрагментираност и међусобна конфронтираност балканских земаља, као једне од главних одлика процеса балканизације, проистичу из низа историјских детерминанти. Балкан, а посебно западни Балкан, је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и Медитераном. Колико је времена потребно да историјски чиниоци нестабилности западног Балкана буду неутралисани и превазиђени? Досадашња искуства нам говоре да се на простору западног Балкана више живи прошлост и историја, него садашњост, а о будућности да и не говоримо. Управо ту историју западног Балкана, која је била одређена пре свега алохтоним факторима, и данас оживљавају слични спољни фактори. Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, не успевају.
Нетрпељивост народа на западном Балкану је и даље веома присутна. Она се и подстиче за рачун спољних интереса. Нетрпељивост између албанског и српског народа датира још из периода Османске империје, у којој су ова два народа имала посве различит статус и третман. Нетрпељивост је продубљивана током и после Балканских ратова и током и после Првог и Другог светског рата. Покушаји зближавања и братимљења народа у СФРЈ није дао резултате. Распад СФРЈ је још више продубио сукоб између српског и албанског народа, у који се отворено укључила и албанска држава, а који је у оружаној агресији подржан од САД и кључних чланица НАТО пакта. Овај сукоб је ескалирао у отворене оружане борбе широких размера који су довели до самопроглашења албанске државе на КиМ.
Односи између Србије и Македоније имају успоне и падове. Много је више тачака на којима се македонски и српски народ спајају него тачака на којима се раздвајају. Дестабилизација Македоније као државе под снажним је притиском албанских захтева и албанске идеје и процеса стварања “Велике Албаније“, па у том смислу патриотске партије и македонски политички лидери, али нажалост не сви, покушавају формирати заједнички фронт са Србијом у супростављању идеји „Велике Албаније“.
Србија и Црна Гора, некада као две српске државе, историјски блиске државе једног народа, прошле су необичан историјски пут од уједињења у једну државу, до живота у федералној заједници као две државе два „различита народа“, српског и црногорског, до фаза затегнутих односа и сукобљавања као две државе које су се сврстале у различите геополитичке таборе. Међутим, односи између Србије и Црне Горе могу да буду врло стабилни и да две државе и „два народа“ буду и даље врло блиски, уколико би се смањио спољни притисак и на једну и на другу државу.
Стање међунационалних односа у БиХ је врло сложено. Ти односи су увек били под снажним утицајем спољног фактора, како европског, светског, тако и регионалног карактера. БиХ као Дејтонска творевина више од две деценије не успева да изгради стабилну унутрашњу структуру. Унутрашња нестабилност БиХ, подстицана из вана, снажно се одражава на регионалну стабилност. За стање односа у БиХ су посебно заинтересоване Србија и Хрватска, као суседне државе, и државе чији велики број сународника тамо живи. БиХ је типичан пример сусрета контактних цивилизацијских зона и трију религија. Односи између БиХ на једној страни и Србије и Хрватске на другој, зависиће од унутрашњег стања односа између Бошњака, Срба и Хрвата.
Односи између Србије и Хрватске варирају у засвисности од остваривања права националних мањина, и од односа државних руководства према недавној прошлости Другог светског рата и последњег грађанског рата. Хрватска као чланица ЕУ има одређену политичку предност у односу на Србију, која је у процесу приступања ЕУ.
У целини гледано, између држава западног Балкана могуће је, условно речено, формирање неколико различитих савеза, и то у зависности од деловања домаћих политичара, интереса појединих западно-балканских држава и притисака и интереса кључних држава ЕУ, САД и Русије. Могући су блискији односи и везе између Србије и Македоније, којима би се под одређеним условима могла придружити и Црна Гора; затим у одређеним околностима и интересна веза и сарадња Македоније, „Косова“, Црне Горе и Хрватске; посебно велика блискост постоји између Албаније, Хрватске и „Косова“, којима би се под спољним притиском могла придружити и Црна Гора. БиХ се односи према свим другим земљама западног Балкана у зависности према којој држави тог региона, укуључујући и Турску, инклинира неки од конститутивних народа у БиХ. Међутим, било какви тешњи савези између западно-балканских држава у целини нису могући, осим чврстог савеза између Албаније и „Косова“, као делова Западног Балкана, и Хрватске, као чланице ЕУ. Ипак, свака од појединачних земаља могла би ступити у одређени чврст савез са неком другом државом у зависности од актуелних политичких кретања, осим БиХ, јер она због унутрашње располућености као целина не може бити поуздан савезник ниједној другој држави. Она може послужити као реметилачки фактор у стварању бољих односа између Србије и Хрватске, односно између Србије и Македоније, Србије и Турске.
Главни реметилачки фактор и извор нестабилности на западном Балкану јесте покушај формирања „Велике Албаније“. Тежња ка „Великој Албанији“ неминовно изазива сукобе албанског етноса и албанског руководства у целини са Македонијом и Србијом, а у одређеним околностима и одређеној фази и са Грчком и Црном Гором. Ову идеју може, с друге стране, да подржи Хрватска.
Међутим, за мир и стабилност западног Балкана потребно је следеће: одустајање Албанаца од идеје „Велике Албаније“ уз снажан притисак ЕУ и САД на Албанце; поштовање Дејтонског уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ од стране САД и ЕУ да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовање националних права Срба у Црној Гори, поштовање права националних мањина у свим државама западног Балкана; финализација Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем „Косова“; поштовање граница и суверености држава, без непринципијелне подршке појединим западно-балканским државама од стране САД, ЕУ. Ово су услови, ако би били испуњени, који би могли довести до тога да западни Балкан постане зона мира и стабилности.
До мира и стабилности на западном Балкану би се могло лако доћи када се не би укрштали интереси великих сила на овом простору. САД своје војно присуство на Балкану уопште темеље на: властитом војном присуству на КиМ; чланством балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору; високим степеном војне сарадње са Србијом; верном служењу Албанаца, који су у вазалном односу према САД; доброј војној сарадњи са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу.
Русија своје присуство на Балкану настоји обезбедити одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, економско и енергетско повезивање и подршку њеном уставном статусу, у Македонији кроз подршку целовитости те државе, као и кроз подршку српском народу у Црној Гори.
ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. ЕУ је највише заинтересована за Бриселски дијалог између Приштине и Београда, који врло често користи као оружје за уцењивање Србије на њеном „европском путу“. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настоји одржати Балкан под својом контролом, пружајући „одговарајућу подршку евроинтеграцијама западног Балкана“, пре свега ради истискивања руског утицаја на том простору. Истовремено, Велика Британија, као земља која је у фази изласка из ЕУ, игра важну улогу на Балкану као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини.
Како би Балкан остао зона (не)стабилности, или боље речено зона од интереса и утицаја моћних светских сила, те исте силе су покренуле различите механизме „одржања регионалне стабиности“, као што је „Берлински процес“ (иницијатива Ангеле Меркел), повезана са будућим проширењем ЕУ, који је отпочео 28.08.2014. у Берлину уз присуство премијера и министара спољних послова Албаније, БиХ, Хрватске, „Косова“, Македоније, Црне Горе, Србије, Словеније, Аустрије, Француске и представника Европске комисије. Берлински процес треба да траје до 2018. године. Берлински процес је настављен другом конференцијом 2015. у Бечу, а наредни ће бити одржан у Италији, у Трсту.
Затим је реч о различитим формама окупљања премијера и председника земаља Западног Балкана у Бриселу на састанцима са Федериком Могерини, високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност. Затим, имамо процес „Брдо – Бриони“ који су формално покренуле Хрватска и Словенија 2013. ради јачања регионалне сарадње и решавања отворених питања у југоисточној Европи. Управо је 3. јуна 2017. одржан састанак на Брду код Крања на коме су били лидери земаља западног Балкана, као и председница Хрватске и председник Словеније. Гост састанка био је немачки председник Валтер Штајнмајер.
Као главни закључци састанка истакнути су: 1) Преданост јачању одговорности за политичку стабилност и помирење у Југоисточној Европи; 2) Владавина закона као преовлађујући принцип у свим аспектима и диљем ширег суседства; 3) Јачање отвореног дијалога, избегавање националистичке потпаљиве реторике; 4) Слободан избор политичких и безбедносних усклађивања треба остати независни избор сваке земље; 5) Суздржавање од уплитања у питања која се тичу процеса доношења одлука, које су у суштини унутар домаће надлежности.
Ови као и слични закључци са других скупова звуче превише формално, уопштено, као препоруке. Управо земље које одлучују о судбини западног Балкана најчешће раде све супротно. Највећи успех оваквих скупова је само окупљање лидера западно-балканских земаља. Уз „срдачно руковање“ и благе осмехе, размени се и по нека провокативна изјава, ради задовољења домаће јавности, или слања поруке да ће се наставити на исти начин.
Питамо се да ли су лидери западног Балкана довољно зрели или политички способни да у општем интересу свих народа и грађана доносе одлуке које ће доприносити миру и стабилности у региону. Сматрамо да јесу, уколико би им била пружена прилика да се они сами договарају и граде добросуседске односе. Тада би вероватно западни Балкан био много стабилнији и напреднији. Међутим, они најчеће заступају интересе држава, својих покровитеља, својих политичких патрона. Због тога ниједан од поменутих процеса није дао, нити даје потребне резултате у погледу веће стабилности на западном Балкану.
Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског самита на Криту који је одржан 1997. на иницијативу Грчке, уз свесрдну подршку Србије, а коме су присуствовали председници Југославије и Македоније, Слободан Милошевић и Киро Глигоров, премијери, Албаније Фатос Нано, Бугарске Иван Костов, Грчке Костас Симитис, Турске Менсур Јилмаз, Румуније Виктор Цорбеа и помоћник министра спољних послова БиХ Миховил Малбашић. Тада су балкански лидери покушали самостално да решавају отворена међудржавна питања, као што су: спор Грчке и Турске поводом Кипра; Београда и Тиране због аспирација Албанаца да на КиМ формирају своју државу; Атине и Скопља због имена „Македонија“, Софије и Скопља због македноског језика, Софије и Анкаре због положаја турске националне мањине у Бугарској, и Софије и Букурешта због неких територијалних питања. Био је то први покушај балканских лидера уз значајно одсуство САД и ванбалканских фактора, да решавају балканска питања уз настојање да се формирају неке заједничке институције и регионални органи по угледу на ЕУ, као на пример Стални балкански секретаријат са седиштем у Атини.
На том Самиту Милошевић се између осталих сусрео и са премијером Албаније Фатосом Наном и том приликом су се сагласили да је албанско питање у СРЈ унутрашња ствар Југославије и Србије, да су покренута значајна питања за будућност односа две државе. „Косовска албанска влада у егзилу“, подржана од стране САД, сусрет Милошевића и Наноа је оценила као издају албанских националних интереса.
Поменути Самит је био смео покушај балканских лидера да на билатералним и мултилатералним разговорима приближе Балкан ЕУ и да граде стабилност и безбедан развој. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Набројани проблеми о којима је било речи на Самиту, скоро у истом обиму постоје и данас, упркос „силним напорима ЕУ и САД“ да Балкан у целини постане зона мира и стабилности. Ништа од идеје „Балкан балканским народима“. Остаје и даље борба за „европеизацију“ Балкана, упоредо са процесом постепене балканизације Европе.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС