Западне обавештајне службе мог оца су застрашивале Хашким трибуналом како би га врбовале да ради за њих. Када је одбио и Холбруков предлог да генерал Младић постане — Младић политичар, почео је прогон наше породице од кога нас власт није заштитила, напротив, каже у интервјуу за Спутњик Дарко Младић, син најпознатијег хашког оптуженика.
Суђење Ратку Младићу завршено је крајем прошле године, изрицање пресуде очекује се тек крајем ове. Његово здравствено стање се погоршава, а Трибунал је недавно одбио да га привремено пусти на слободу ради лечења у Русији. Син човека који је за једне злочинац, а за друге херој, први пут у јавности говори о детаљима Младићеве одбране, али и тешким тренуцима кроз које је прошла његова породица, иако са „злочинима“ свог супруга, оца и деде нема ништа.
Да ли сте икада размишљали о томе да је ваш отац ипак одговоран за смрт не осам или пет хиљада људи, већ можда макар једног човека у том рату?
— Да, наравно. Био сам с њим у време рата, гледао сам те догађаје, знам ко је мој отац пре рата и за време рата и знам да је максимално професионално као војник извршавао своје дужности у немогућој ситуацији. Његов задатак је био да организује оружану борбу српског народа за слободу, за спас, пре свега да нам се не понови 1941. и да се не поделимо међусобно, да не дозволимо да нас убијају непријатељи и да се међусобно не убијамо. Тај задатак је успешно извршио, толико да је то било изненађење за оне који су ту кризу изазвали. Политичку димензију оптужби видели смо на самом почетку формирања тог суда, јер и њему је, као и осталим актерима, нуђено и прећено да ако буде кооперативан, неће бити прогоњен и супротно, ако буде радио свој посао и тиме ометао велике силе у остварењу њихових планова, да ће бити осуђен као злочинац.
Ко му је и шта конкретно нудио?
— Имао је састанак са одређеним људима из западних обавештајних служби који су му понудили, односно покушали да га застраше Хашким трибуналом, све до Холбрука који је тражио да генерал Младић постане — политичар Младић. Он је то одбио. Опет му је прећено Хашким трибуналом. Од почетка сам свестан да је то алат за постизање одређених политичких циљева на овим просторима. С друге стране, њега сам гледао у разним ситуацијама, мислим да је он спасао многе животе, не само српског народа него и међу муслиманима и Хрватима. Да је неко други био на његовом месту, можда би ратна драма била катастрофалнија у смислу и цивилних и војних жртава. У доказном поступку изнели смо случај девојчице из Горажда ′94. године. То бошњачко дете имало је перфорацију слепог црева коју они нису могли да оперишу, некако је стигла њихова молба да се пребаци код нас. Генерал Младић је лично дао свој хеликоптер који је слетео у Горажде, оперисана је у Сокоцу, где је лежала два месеца. Кад су покушали да је врате, отворили су ватру на њих. Стигла је кући у другом покушају. Било је доста ситуација у којима је он чинио оно што је могао да помогне сваком, без обзира на националност.
Али чињеница је да су у Сребреници побијени људи. Суд тврди да је реч о хиљадама, а поједини сматрају да су на гробље довезени лешеви из целе Босне. Били сте у рату, изгубили члана породице, остали без дома. Успевате да будете трезвени док чекате пресуду за оца, да ли лицитирате тим бројевима, сами са собом?
— Не. То је једна од важних тачака оптужнице. Било је јако битно да у одбрани изнесемо став Ратка Младића о том питању. Оно што је промакло јавности, а тужилац се на крају сложио са ставом одбране, да је генерал Младић сазнао о догађајима у Сребреници након што се вратио из Београда кад је све било готово. А на састанке у Београд није отишао планирано, већ су га позвали међународни преговарачи и Милошевић. Један од експерата одбране мистериозно је умро у Хагу, господин Дуњић, био је једини српски патолог који је све досијее које су они приложили у предмет прегледао. Наши вештаци до тада су одбијани, јер нису прегледали довољно узорака. Умро је дан уочи појављивања на Суду. Други сведок је донео извештаје које је тужилац покушао да сакрије, то су документи које су органи безбедности муслиманске војске и државе узели од преживелих из колоне која се пробијала од Сребренице до Тузле. По споразуму о демилитаризованим зонама тамо није требало да буде оружаних формација, они су имали целу 28. дивизију која је вршила борбена дејства према нама. Под борбом су се данима пробијали кроз минска поља до Тузле. Извештаји показују огромне губитке у тим борбама, између 5 и 6 хиљада погинулих. Жртве у тој колони нису жртве злочина. Жао ми је сваког погинулог човека, без обзира са које стране долази, ту несрећу нам је донео Запад у разбијању Југославије. Нисмо побегли од тога да су неки заробљеници стрељани, то је био и став генерала Младића, али није било организовано, није било наређења да се заробљеници стрељају, Младић у томе није учествовао. Нажалост, тужилац је изабрао да манипулише тим жртвама.
Постоји сегмент приче о животу Ратка и Дарка Младића о коме се у Србији врло мало зна. Док се трагало за генералом трпели сте разне притиске, ваша супруга је изгубила посао у државној фирми, иако је један од најбољих стручњака у земљи у свом послу, Ваша деца су гледала људе у маскирним оделима који су упадали у кућу и претурали, то се стално понављало. Да ли сте успели да сачувате породицу здравом?
— Хвала богу, успели смо захваљујући снази и љубави коју смо имали моја жена и ја једно за друго, али нисмо само ми прошли такав третман, то су прошле многе породице оптужених за ратне злочине. Људи који се у то разумеју су ми рекли да од Информбироа наовамо служба није користила те методе. Можда смо ми имали и срећу што је мој отац био медијски атрактиван, поједине породице су прошле горе од нас. Са жаљењем могу да констатујем да је ова држава, у том периоду, суспендовала своје законе и применила против својих држављана противзаконите мере на захтев хашког тужиоца и неких страних амбасада које се и дан-данас петљају у наше унутрашње ствари, истовремено се залажући за европски пут, демократију и људска права. Господин Саша Јанковић је тада био заштитник грађана, није имао никакву иницијативу да нас заштити, не мислим на породицу генерала Младића, већ на све те људе који су страдали и били мање или више под некаквим притиском, неки и под неким облицима тортуре, требао је само да примени закон. Можда је мој отац и највише крив, али зашто ја треба да страдам као његов син? Још од средњег века, од Душановог законика, укинуто је да село страда зато што је неко у селу нешто погрешио. Волео би да се то никад никоме не понови, да смо научили ту лекцију, да је то пут рушења институција, рушења државе.
Изјавили сте за Спутњик да је здравствено стање вашег оца лоше, али су пре неки дан тужиоци из Хага то негирали. Како је ваш отац?
— Није добро. Његово стање је, откад је пребачен у Хаг, у једном тренутку било критично, имао је срчани удар од кога умало није умро. У последњих пет-шест месеци му се поново погоршава стање. Тужилац, наравно, то све игнорише, све време, зато што има свој задатак кога се држи, без обзира на правне норме које га обавезују — да у случају лошег здравственог стања говори истину. Тужиоци Трибунала се нису баш прославили тиме што се боре да докажу истину.
На који задатак тужилаца мислите?
— Задатак тужилаца, формално, и целог суда јесте да донесу помирење у региону кроз истину. Нажалост, сви смо сведоци да су катастрофално оманули у том задатку. Чини се да, осим тог формалног задатка, у ствари имају задатак да формирају одређену истину о догађајима деведесетих година у бившој Југославији која треба да аболира оне који су разбили једну међународно признату државу и донели хаос на овај простор, хаос који до дан-данас није престао, и да пребаце кривицу за те догађаје на Србе.
Кад разговарате са обичним народом, када их питате каква је судбина Ратка Младића, а да не питате да ли је крив за геноцид, већина каже — он је готов. Зашто људи тако размишљају?
— Срећем много људи, они генерално имају утисак да је тамо све унапред написано. Говоре да је готов зато што народ препознаје да тамо нема међународног права на делу, него да је то једна геополитичка игра у којој су напред подељене улоге, ко ће бити негативац, ко ће бити позитиван. Људи заправо разумеју суштину Суда, народ схвата да је то намештена игра. Радује ме чињеница да је народ генерално препознао да се ту не ради о достизању истине и правде, него да је ту на делу међународна политика.