У Москви је 26. маја одржана промоција књиге Дејана Берића „Кад мртви проговоре“. Књига је посвећена српском страдању у ратовима из деведесетих година прошлог века. На промоцији књиге, поред заинтересоване публике из Русије и Донбаса, присуствовала је и делегација из Србије која је боравила у Москви поводом „Свесловенског сабора“. У препуној сали „Фотоцентра“ чувени српски добровољац из Донбаса је говорио о свом ратном искуству и догађајима из рата. Дејан Берић је учествовао у рату у Југославији, а у Донбасу се нашао после Крима где је такође био у саставу јединице „Северни ветар“. Од априла 2014. Дејан Берић се налази у Донбасу, где је учествовао у одбрани Славјанска, Мариновке, Саур-Могиле, Дебаљцова, доњецког аеродрома, Маринке, Авдајевке и других места. Он је три пута рањаван и носилац је многобројних одликовања за своје херојске подвиге. Након формирања званичне Војске Доњецке Народне Републике, ради како капетан подраздељења спецназа армије ДНР.
О својој књизи на промоцији Дејан Берић је рекао следеће: „У мојој књизи се говори о онима који су дали свој живот за слободу Србије. Успут, они се тада нису борили само за Србију, већ за цео православни свет. Ми Срби смо херојски народ и борићемо се докле год буде потребно. И са оружјем и са оловком у рукама“.
Скроман као увек, без обзира на његове велике ратне заслуге и углед који је стекао штитећи руски народ, он говори о својој земљи, а не о себи. Нажалост у њу не може да се врати од како је власт у Србији изменила закон и српске добровољце означила као преступнике и плаћенике. Исто тако се Јељцинова власт опходила према руским добровољцима који су деведесетих година дошли да бране српски народ.
Пре промоције књиге, имала сам прилику да се сретнем са Дејаном Берићем и да забележим наш разговор.
Каква је тренутно ситуацију у Донбасу? Да ли постоје дејства на линији фронта?
У последњих десет дана је почела да се заоштрава ситуација на фронту. Непријатељска артиљерија опет дејствује и то не само по војним циљевима већ и цивилним. Војска ДНР је принуђена да одговори на нападе украјинске стране. Не одговарамо истом мером, али одговарамо прецизно. Сада више не идемо ми у извиђањемо као раније, већ користимо беспилотне летелице. Захваљујући томе имамо мање губитке, док се истовремено непријатељски циљеви прецизније гађају. Нажалост у последњих десет дана је било доста рањених и погинулих цивила. Јуче су бомбардовали аутобуску станицу у Доњецку. Том приликом је рањено три цивила, а пре тога је једна жена погинула и двоје деце је рањено. Код Мариупоља су такође ратна дејства, а у Луганску је нешто мирније.
Ко сада учествује у нападима на цивилно становништво? Да ли је то регуларна Војска Украјине или приватни батаљони?
За сада се Војска Украјине не меша, већ нападе врше СС батаљони. Војска додуше поново довози технику близу ратне зоне и врши мобилизацију у Украини, али још увек не учествује у нападима.
Зона раздвајања је на неким местима свега шездесет метара, до око два километра. Техника је по договору (Минском) померена 60 км од линије фронта, чак је и ОЕБС то утврдио. Део украјинске технике је био у Харкову, и јуче је пребачена у Мариупољ.
Дејане ви сте се после краће паузе и лечења вратили у Доњецк. Да ли сада и даље учествујете у борбама или се занимате обезбеђењем лица и објеката?
Учествујем у борбама као и раније, а када председник Захарченко организује неке догађаје у ДНР, ја се бавим организацијом снајперског тима који је задужен за контролу безбедности догађаја.
Да ли у Донбасу и даље има Срба?
Да, они су сада у званичној војсци Доњецке Народне Републике. Неки од њих су и засновали породице у Донбасу, баш пре неки дан један наш војник добио ћерку. Такође, други српски војник је рањен пре неки дан у колено и руку, вероватно ће остати инвалид. Лепа вест је да је и његова супруга из Донбаса у другом стању.
Што се тиче политичког процеса решавања конфликта, он је замрзнут. Да ли се назире неко решење?
Политички процеси су замрзнути, једина добра новост је да је Русија признала пасоше ДНР и ЛНР. Ја сам овог пута дошао у Русију као грађанин Доњецке Народне Републике, са пасошем ДНР. У Русији се пре три месеца одржала конференција о економској сарадњи Донбаса и Русије, и такође за Дан ДНР (11. маја) у Доњецку је такође одржана таква конференција. Још једна новост од нашшег последњег сусрета је да смо у Донбасу национализовали сва предузећа после блокаде Донбаса. Због потеза Украјине били смо принуђени да преузмемо предузећа и организујемо само производњу. Сада све функционише као и раније док су била у приватном власништву (олигарха), а почела су и нека нова предузећа да раде.
Већина национализоавних предузећа и завода је била у власништву Рината Ахметова. Да ли је он највећи губитник у процесу национализације?
Та предузећа су преузета на управљање привремено због немогућности да се пронађе друго решење. У питању су рудници угља и метална индустрија која је била запуштена. Неки од тих завода нису дуго радили и сада су у фази обнове. У Доњецку смо започели и самосталну пољопривредну производњу.
Председник Захарченко је изјавио да види будућност Донбаса уз Русију и да је реалан процес интеграције тог региона. Какве су биле реакције на такву изјаву?
У Донбасу би људи то желели, међутим за Русију би то у овом тренутку био погрешан политички потез због многобројних проблема на међународном плану са којима је суочена. Када се ситуација стабилизује, реалноје да ће се регион интегрисати у сасатав РФ. Русија води веома мудру и промишљену политику, а такође непредвидљиву за Запад.
У неком тренутку било је предлога да ОЕБС уведе своју полицију у Донбас која би била задужена за регулисање конфликта. Шта се десило са тим предлогом? Да ли ОЕБС и даље подржава украјинску страну или су постали објективнији?
Увођење полиције ОЕБС је била жеља Украјине, али то за Русију није било прохватљиво. ОЕБС и даље има посматрачку улогу, али у последње време почели су да приказују реално стање и да оптужују Украјину за нарушавање примирја. Такође су и немачки медији у последњих месец дана почели да пишу о томе да украјинска страна крши примирје, што је сасвим ново. То је знак да се ствари мењају на боље. Раније је тако нешто било немогуће. ОЕБС је био на терену, и гледао да долазе ракете са украјинске стране, али су ту чињеницу једноставно игнорисали.
Шта се догодило недавно када су погинула два посматрача ОЕБС?
Украјиснки диверзанти су организовали акцију како би поново вратили тему Украјине у светске медије. Испоставља се да Украјина више никоме није интересантна. Американци су им смањили буџет финансирања. Сада је Сирија главна тема, а Украјина је постала велики проблем и Европи и другима. Они се на сваки начин труде да скрену пажњу на себе. Пре неки дан су бомбардовали свој завод у Авдејевки.
Украјина је стала на пола пута до Европе, вероватно сада свесна чињенице да тамо никоме није потребна. Шта руководство Украјине сада може да предузме?
Њихово руководсвтво не сме да заврши рат, или мора да га заврши веома брзо као што је урадила Хрватска операцијом Олуја. Они ће се трудити да одржавају ратно стање каквоје сада, или ће преузети неке акције у циљу преузимања потпуне контроле над Донбасом. Чини ми се да Петар Порошенко жели да доведе у ред приватне батаљоне који нису под контролом државних структура, али то му не полази за руком.
Мени сценарио Олује звучи сасвим нереално за Донбас?
Они могу да покушају али не могу у томе да успеју. Ми смо већ анализирали неколико могућих сценарија напада украјинске стране и имамо спремне одговоре на сваки. Њима је савршено јасно да не могу да спроведу у дело протеривања становништва из Донбаса, посебно што је Русија упозорила да је тако нешто неприхватљиво.
Анти-руска пропаганда се и даље спроводи у Украјини, посебно у пограничној зони близу ратног подручја (Одеса, Мариупољ, Харков). Да ли таква пропаганда даје ефекте?
Мислим да је 9. мај ове године био прекретница у свему томе. Тада је изашао велики број људи у свим украјинским градовима да прослави Дан победе. Украјински екстремисти и неонацисти су покушали да их растерају, да им отму обележја (георгијевске ленте), али нису у томе успели. Народ је одговорио на нападе, а полиција која је раније штитила нападаче је сада спречавала сукобе. Заиста је било много људи на улицама, не само у Одеси и Мариупољу већ и у Кијеву, Дњепропетровску. Људи су почели да се буде и та пропаганда више не може да прође.
Било је много покушаја и то од стране људи из Србије да твоје ратне заслуге у Донбасу обезвреде. Да ли и даље имате проблема у том смислу?
То се баш не може назвати проблемима, више неком болесном злобом. Радомир Почуча се и даље бави пропагандом у сарадњи са Стрелковим. Он је успео не неки чудан начин, без сагласности ДНР и ЛНР да придобије неколико медаље, које му служе за маркетинг. Тиме покушава себе лажно да представи и истовремено да обезвреди моје учешће у рату. Међутим ја позивам све који имају нејасноће или који имају било какве сумње да дођу у Донбас и поразговарају са људима на лицу места. Недавно је био и наш новинар Теша Тешановић који је обавио пуно интервјуа и могао је да се увери у то шта је истина.
Реците нам за крај нешто о новој књизи и о московској промоцији која ће се сутра одржати.
Искрено ја нисам ни планирао да правим промоцију књиге у Москви, овом приликом сам дошао у Москву због операције очију након последњег рањавања. Сами су дошли до мене и питали ме да ли хоћеш да направимо промоцију твоје књиге? Ја сам пристао, али сам мислио да ће то бити нешто скромније за мањи круг људи. Међутим они су организовали заиста озбиљну промоцију уз учешће људи из политичког и културног живота Русије. Уверићете се и сами. Недавно смо одржали промоцију књиге „Кад мртви проговоре“ у Донбасу. Био је велики одзив и изузетна атмосфера. Потписивао сам књиге два и по сата. Људи су стрпљиво чекали у реду. Био сам врло пријатно изненађен.
Честитам вам на новој књизи, предстојећој промоцији и желим вам пуно успеха на свим пољима.
У Москви, 25. маја 2017. године
Драгана Трифковић