Курдски одреди и њихови савезници из „Демократских снага Сирије“ објавили су да су стигли до зидина Старог града у Раки.
Значи ли то да ће „главни град Исламске државе“ ускоро бити ослобођен од исламских бојовника и шта се заправо догађа са оним што америчка пропаганда назива „јуришем на Раку“?
Курди су заузели Ал-Сана, део града на истоку Раке и напредују. Међутим, Стари град је под њиховом интензивном минобацачком ватром.
Наводно су и на западу Раке успоставили контролу над њеним делом који се зове Хатин. На северу су заузели територију старе фабрике шећера која до темеља разорена.
Према последњим проценама, у Раки се још налазе 3.000-4.000 припадника ИД јер је већи део њеног гарнизона успео да се извуче из града и пробије према Деир-ез-Зору што је током протеклих седам дана озбиљно појачало притисак на тај град.
Број курдских бораца око Раке тешко је поуздано проценити, али их може бити до 20.000. Међутим, и Мосул је показао да ни велика бројчана надмоћ уопште не мора да буде пресудна.
Уосталом, све само изгледа као тријумф. Курди веома споро напредују на периферији где доминирају приватне једноспратнице, а централни део Раке, који се обично назива Старим градом, и кварт са државним институцијама засад туку Американци далекометним хаубицама.
Могуће је да ће Курди и њихови амерички саветници свака 2-3 дана објављивати да су заузели неку нову важну зграду, или чак целе квартове Раке. Међутим, темпо њихове офанзиве засад је толико слаб да би могло да се говори о успесима које би цео свет требало да разматра.
Ствари пре стоје обрнуто: Курди, чак ни уз америчку подршку, на најважнијим правцима нису успели да остваре успехе од принципијелне важности.
Примера ради, на северу Раке се, поред поменуте фабрике шећера, налази бивша велика база сиријске армије. Таквих база има по целој Сирији и многе су пале у руке џихадиста или опозиционара. Тамо је сачуван део инфраструктуре који се може користити и за одбрану.
Северно од Раке су три бивше базе. Курди су две заузели приликом опкољавања града којим се баве од новембра 2016-те. То су учинили, како се у Одеси говори, „не журећи на сахрану“.
Трећу базу, која је уз сам град, нису успели да заузму „из залета“. Напротив, за последњим покушајем уследио је локални контранапад Исламске државе.
То је био разлог што су Курди почели да нападају са истока и запада, али засад нешто успевају у удаљеним предграђима и са квартовима који немају битан утицај на одбрану Раке.
Примера ради: тренутно је ватром рата захваћен кварт Ал-Мишлаб који се налази на источним прилазима граду, а на северозападу Раке Курди опседају кварт Ал-Романија, у којем су до рата живели Цигани и припадници племена Љуљ. То су потомци робова из времена Тамерлана који су се оформили у посебан етнос, а говоре на таџичком језику и мало се чиме разликују од Цигана.
А на кључним правцима – дуж Еуфрата и од северне војне базе – Курди засад чак и не демонстрирају неке посебне ратне активности. Америчке хаубице су, опет, целих 30 километара североисточно од центра Раке.
У међувремену су се јединице сиријске регуларне армије спојиле са Курдима западно од Раке. Код Табке, око 40 километара од града.
Званични Дамаск је чак издао саопштење у којем је офанзиву Курда назвао „легитимном“ и показао спремност за сарадњу, али није поменуо ни америчке саветнике ни персонал који опслужује ратну технику.
Због свега, према вестима о „успесима“ Курда и проамеричке коалиције у Раки и око ње треба се, бар засад, односити са приличном дозом скептицизма…
Јевгениј Крутиков за ФАКТИ