Излагање Душана Пророковића на скупу „Импликације српско-руских односа на процес приступања ЕУ“
Почећу од закључка који гласи: утицај Русије се у наредним годинама у Србији неће смањивати! Да ли ће он још више расти, зависи од пуно фактора. ЕУ се са тим мора помирити и пронаћи начин да делује у новим околностима. Најрационалније би било да направе стратешки аранжмани са Русијом.
У геополитичком контексту, циљеви континенталне Европе нису у колизији са циљевима Русије како на Балкану, тако и на Блиском истоку, сахарско-сахелском појасу и у Централној Азији. То у Бриселу морају што пре да схвате. У супротном се ЕУ може суочити са две алтернативе. Прва је да ћемо имати додатну дестабилизацију југоисточне Европе. ЕУ ради са елитом, а у јавном мњењу њена популарност континуално бледи. Пример Совјетског савеза нам објашњава како се овај процес завршава када дуго траје. Друга могућност је да ЕУ потпуно буде избачена из игре и да се о судбини Балкана ништа не пита. Уколико то буде ново становиште САД, Брисел ће се наћи у неиздрживој позицији.
До овако радикалних становишта свакако не можемо доћи уколико анализирамо импликације српско-руских односа на евроинтеграције Србије, већ обрнуто: уколико анализирамо какве импликације има процес евроинтеграција Србије на српско-руске односе.
Зашто правим ову инверзију? Србија је од 2008 године чврсто на „евроколосеку“, чак до те мере да је једну паролу „Европа нема алтернативу“ прогласила за своју спољнополитичку доктрину. Међутим, у истом том периоду, паралелно са интензивирањем наших евроинтеграција, долази до продубљивања и проширивања српско-руских веза темпом који је до сада виђен само једанпут у историји: у време Првог српског устанка.
Некима ће ово деловати парадоксално, али су чињенице такве. Што је Србија више опредељена за ЕУ, то је присуство Русије у Србије веће. Недавно је чак Зигмар Габријел у врло емотивном иступу рекао: „Не разумем на пример зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава боја ЕУ потпуно невидљиве.“
Зашто је то тако? Одговор на ово питање треба тражити кроз три нивоа анализе: ужи национални, који обухвата државу Србију и српски етнопростор, шири регионални, који обухвата Европу као континент и најшири могући – глобални.
Прво, што се тиче најужег контекста треба нагласити да од 2008 године ЕУ предводи процес изградње друге албанске државе на Балкану, а од 2012 године руководи и процесом којим статус државолике творевине назване „Република Косово“ треба да буде легитимизован у међународним односима. Тачније, треба да се заврши пријемом такозване државе «Косово» у УН. То су проблеми за инсталирање ширег утицаја ЕУ у српском јавном мњењу.
Све до једностраног корака Албанаца, у нашем јавном простору је прављена осетљива граница између НАТО и ЕУ. НАТО је извршио агресију на нашу земљу, а ЕУ је била мировни пројекат, интеграција захваљујући којој ћемо налазити решења и због које ћемо живети боље. Од тренутка када је ЕУ постала спонзор албанске независности, почело је њено поистовећивање са НАТО. И ту се, дугорочно гледано, мало шта може променити.
Без нових политичких решења, утемељених на једнаким принципима за све постјугословенске државе, не може се очекивати да утицај ЕУ у јавности расте. Бадинтеров принцип је требало да представља политичке темеље за изградњу релативно безбедног Балкана. ЕУ је од њега одустала 2008 године и сада треба тражити нова решења. На Бадинтера се више не можемо вратити.
Посматрано са регионалног, континенталног становишта, треба имати у виду и да је од ескалације глобалне економске кризе 2008 године привлачност евроинтеграција почела да испарава. То је општи тренд, који се у неким друштвима испољава више, у некима мање, али је свуда присутан.
Целу деценију смо у прилог евроинтеграција слушали објашњења како ће нам то омогућити да будемо богатији, живимо боље и изградимо уређенију државу. У томе је било и истине, али је више нема или има све мање и овакве тезе је све теже бранити. Отуда и све интензивније размишљање о алтернативама. Посебно ако имамо у виду да се данас европске земље срећу са бројним изазовима и претњама којих пре десет година није било. Мигрантском кризом или бесмисленим ратом у Украјини на пример.
Идеалистичке теорије су покушавале да на централно место у истраживању међународних односа поставе појмове попут слободе, развоја, људских права или вечитог мира. Међутим, данашња дешавања нам доказују да су реалисти у праву када за централни појам проглашавају безбедност. Овакве кризе отварају питања претњи и безбедности.
Европски народи и државе све више размишљају како да се заштите од нових претњи по сваку цену. Посматрано из тог контекста, европска интеграција се више не сагледава као опште решење, већ само као делимично. Разлика у ова два погледа је огромна.
На крају, када је реч о глобалном становишту, према већем броју показатеља војне, економске и политичке моћи кључних актера међународних односа, са великом поузданошћу можемо констатовати да присуствујемо трансформацији структуре светског политичког система. Свет више није једнополаран и западни центри моћи су изгубили монопол у светској политици. Како другачије тумачити све чвршћу опредељеност источноевропских држава да се тесно сарађује са Кином! Кина је све важнији актер у источноевропској политици.
Истовремено, утицај ЕУ на источноазијску политику не постоји или је у крајњој линији ограничен на тражење решења за севернокорејски проблем кроз активности Немачке и Француске у СБ УН.
Последица свега јесте што за протеклих девет година присуствујемо континуалном опадању утицаја кључних западних држава на Балкану и, сасвим логично, расту утицаја осталих актера. Проблем за ЕУ на Балкану је због тога системски и структурални. И он ће се наставити.
Без политичких решења је, како нас историја учи, немогуће ове трендове обрнути. Како политичких решења која се тичу нашег простора и регионалног безбедносног оквира а који више, очито је, не може почивати на наметнутом западнобаланском конструкту, тако и решења о даљој судбини ЕУ и њеном позиционирању у глобалним размерама.
У прилог мојим тезама на крају бих додао и пример из БиХ. У муслиманским срединама у БиХ јача утицај Турске. Према истраживању сарајевског тинк-тенка Популари из 2014 године, 72.5% муслимана из БиХ највише воли Турску од свих страних земаља. При томе, Србија је у БиХ инвестирала шест пута више него Турска, обим трговинске размене Сарајева са Београдом је шест пута већи него са Анкаром, сами Турци два пута више инвестирају у Србију него у БиХ, а скоро сви емигранти из ове државе завршавају у ЕУ, САД или Канади. Србија и Срби, дакле, нису изузетак.
Брзе промене околности у којима живимо и односа снага у међународној политици остављају драматичне отиске у нашим јавним мњењима и последично политичким опредељењима. Због тога , анализирајући досадашња дешавања, и после „Берлина плус“ и „новог Маршаловог плана“ не треба очекивати неке веће промене. Све док не буде и новог политичког курса и јасних стратешких опредељења у самом Бриселу која се тичу уређења региона, новог организовања ЕУ и њене улоге у светској политици.
Ката
Извор fakti.rs