Иако свесни опште деградације свих темељних вредности нашег народа, ћутимо. Рече неко да „није херој онај који бије, већ који трпи“, па се у тој категоризацији данас можемо сматрати херојима. Јадно. Ја-дно.
И свако ЈА данас додирнуло је дно, јер ћутимо, нахрањени сликама обилног оброка, напојени амбалажираном водом са продатих извора, настањени на уступљеној земљи, запослени у туђим компанијама, ошамућени сталним шамарањем егзистенције. Ћутимо. Јадни, а ћутимо.
Чак се и под отоманском окупацијом чуо глас предака, преношен на новорођене уз звуке гусала, ритам кола и предање са колена на колено. И када су главе летеле, и када су деца одвођења, и када се слава добијала простим прекрштавањем, остајали смо доследни себи, одбијајући да се сами одрекнемо онога што је једино било наше. Не видесмо како из разграђеног Цариграда граде Европу, па се заљубисмо у рециклирану културу, па јој похитасмо.
Европа? НЕ! Одбрусише неке паметне главе, али неке одевене „по европским стандардима“ нас поклонише олошу. Разграбише реликвије, препродаше непроцењиво, издаше и нас и себе. Нас издаше, себе наплатише и за вечност осрамотише.
Не може се трговина с ђаволом исплатити, нити изаћи паметнији, јер да је памети не би се ту рачун ни правио. Разорени изнутра затрованим одродима, корумпираним властодршцима уз издају србљољубаца и човекомрзаца, дођосмо на руб сопствене пропасти, добровољно, својим потписом, својим избором, јер ћутање је избор.
Инат, који нам је увек био последња линија одбране, остао је као средство за наше међусобне обрачуне око остатака лешине коју данас називамо Отаџбином. Мудрост трошећи на бесплодна надметања и ситне пилићарске интересе, остадосмо на ледини националне будућности, обездушени, млитави. Ћутимо.
Свако истицање националних симбола одмах добије епитет ретроградног, сваки патриотски занос осуду, а свака изговорена реч којом би звали на буђење успаване душе, бивала би затрпавана гомилом празних усклика златном телету. Данас као да глувима говоримо, као да нове генерације немају способност да чују, запамте, а камоли размисле о величини и тежини наслеђа и славе којом се оденуше одмах на рођењу, а коју уфлекаше већ у раној младости.
Данас орден добија само онај који херојски ћути и јуначки трпи, јер је за сваког са сачуваном здравом памећу ћутање јако болно, мучно и тегобно. Веће се ране отварају ћутањем, него борбом, али се правимо да рана нема, јер се не виде, а гноје. Јер ћемо пасти, наизглед, читави, а бићемо трули изнутра.
Празна љуштура која се некад звала човек, али је ћутала.
А на кога дићи глас?- пита ћутач. На себе, прво!
На своју лењост, безобзирност, на срамотни однос према наследству и обавезама из неписаног тестамента предака. Због кога су закоровљена гробља, запуштене костурнице, затурене успомене, уподкровљене гусле. Ко се предао у предавању наслеђа? Под којим изговором?
Егзистенција? Ко те је угрозио? Па на њега вичи! Отми му своје! Врати сину оно што ти отргнуше, а што си њему дужан предати! Не повлачи се, јер назад нема.
Иза тебе је амбис заборава.
Наши стари су то знали. Где је нада у васкрсење Србије? – опет пита ћутач. Није време за нове Синђелиће, нити неки нови Принцип мора доказивати своје презиме.
Нема данас простора за – јуриш! У овој летаргији је време за мале победе. За уснулу генерацију и буђење је успех. За нас је доцкан.
Уложимо сво наше болно стечено искуство у нашу децу. Предајмо им наслеђе. Упознајмо их са херојима. Пред њима прослављајмо великане, јунаке и интелектуалну елиту, а демистификујмо старлете, фукаре и отпад друштва.
Покажимо им да се на колена пада само када се проси рука будуће супруге.
Да се ћути само током Свете тајне и у библиотеци. Да се отров не пакује само у малим бочицама, већ и у виду медијског садржаја и да конзумација није обавезна. Разголитимо западну подвалу. Обновимо разорени систем вредности. Отворимо им ум, како би они отворили уста, ако већ ми ћутимо….а то ће нас сахранити.
За News Front Бошко Козарски оснивач Српско-руског образовног центра.
Приредила Лола Ђорђевић