Сњежана Кордић је лепо написала у својој књизи „Језик и национализам“ да ми заправо говоримо истим језиком, рекао је публициста и новинар Теофил Панчић у дебати „О Декларацији о заједничком језику и другим демонима“, која је у завршници књижевног фестивала Крокодил одржана у београдском Центру за културну деконтаминацију.
Осим Панчића у дебати су синоћ учествовали Сњежана Кордић, Драган Марковина и Игор Штикс.
Панчић је напоменуо да неко може да каже да Сњежана у својој књизи ништа ново није рекла.
„У томе је баш ствар. Сњежана нам је казала нешто старо: ’Људи, немојте да се зафркавамо јер ми говоримо истим језиком‘. Здрав разум нас одвраћа од игнорисања те темељне чињенице“, казао је Панчић.
Цењени колумниста је напоменуо да живимо у лудилу у којем партиципирају наше политичке, академске и научне елите.
„У тим околностима рећи да говоримо истим језиком представља радикалан чин. Не би требало да буде, али јесте радикалан чин у контексту система у школству и судству и свуда где је потребан рецимо тумач за хрватски језик. У нашем друштву је мултикултурализам обрнуо ствари па сада свака група људи која себе прогласи за етнос, нацију или нешто има право да има и засебан језик, ма колико то било невероватно. Наше националистичке политике, а богами и ове демократске, пристају на ту врсту уцене. Свако ко тврди да има засебан језик, добије засебно школство… Људи, то је легитимисање најгорег у тим националистичким политикама“, рекао је Панчић.
Декларација о заједничком језику настоји да на један пристојан начин позове људе на договор о елементарним чињеницама.
„Тамо где може да се комуницира без преводиоца, било у свакодневном животу, било читањем медија, књижевности… тамо не може бити говора о више језика, без обзира на државе и нације“, рекао је Панчић.
Сњежана Кордић, ауторка књиге „Језик и национализам“, казала је да је Декларацијом о језику разбијен монопол на доминантни наратив у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
„Први пут након 25 година интелектуалци из четири поменуте државе потписују Декларацију о заједничком језику. За Србију је ова декларација врло значајна, не само зато што сада о њој разговарамо у Београду већ због спровођења судске, образовне и политичке праксе као да је реч о четири различита језика. Раздвајају се деца у школама у име идеје о четири различита језика, баш као и у Босни и Херцеговини, Црној Гори, или Хрватској“, казала је Кордићева.
Писац Игор Штикс је истакао да би неко ко је прочитао Декларацију о језику стекао утисак да је она написана за једно поподне.
„Није тако. Људима који имају сличне темељне ставове о овој теми није било једноставно да сроче формулацију коју би сви потписали. Прошли смо консултације са бројним језичким експертима и умним људима. Неке реакције су надмашиле сва очекивања јер је било јасно да се ради о нечему што је кључно место наших 200 година заједничке историје. Наш текст је слободарски, а непријатељи су нас хистерично вређали јер смо им дирнули у језик који је често коришћен као средство раздвајања, а не спајања. Маске су пале. Или ће неко подржати декларацију или ће тешко бранити позицију раздвојених језика“, рекао је Штикс.
Историчар Драган Марковина је казао да не прође дан да му неко у Сплиту не каже да је четник или Југословен, јер је дежурни непријатељ.
„У Хрватској је Декларација дочекана на нож јер је читав смисао хрватског независног пројекта антијугословенски. То је она Туђманова мантра о европској земљи, никако балканској. Рецензенти су моје радове на факултету где радим враћали због језичких неправилности, иако сам у том тренутку већ био доктор наука. ’Током‘ нисам желео да претварам у ’тијеком‘, али издавачи су учинили то уместо мене“, рекао је Марковина.
СПУТНИК