Пише Леонид Савин
Пре свега, узимајући у обзир посебност региона Балкана у контексту националних интереса Русије, требало би консултовати службене документе које одражавају жеље и намере Владе. Стога је неопходно размотрити руску доктрину политике спољних послова. Претходна докрина политике спољних послова Русије је објављена 15 јула 2008 године. Руски циљеви су представљени на следећи начин:
– утицати на глобалне процесе зарад успостављања праведног и демократског светског поретка заснованог на колективним принципа у решавању међународних проблема и на владавини међународног права, пре свега одредбе Повеља УН, као и равноправних и партнерских односа између држава, под централном и координирајућом улогом УН, као главне организације која уређује међународне односе и поседује јединствени легитимитет;
– стварање добросуседских односа са земљама како би се промовисало укидање постојећих и спречавање појаве нових жаришта напетости и сукоба у регионима у руском суседству и другим деловима света.
Поред тога, уочено је да су процеси интеграције, посебно у евроатлантском простору, често селективни. Њих обично карактеришу покушаји да се умањи улога суверене државе као основног елемента међународних односа и да се државе поделе у категорије са различитим правима и обавезама. Такви процеси доносе ризик подривања међународне владавине права, и постоји велика опасност од произвољног мешања у унутрашње послове суверених држава.
Још једна карактеристика доктрине руске спољне политике је јачање међународног положаја Русије и решавање проблема који се односе на успостављање равноправних и узајамно корисних односа са свим земљама. Међу регионалним приоритетима су, у првом реду ЗНД и евроазијске интеграције. Регион Балкана се не спомиње посебно према наведеном интересу за јачањем ЕУ и европских институција, као што је Савет Европе. Спомињу се неке земље као што су Кина и Индија.
„Русија настоји да даље развија односе са Турском, Египтом, Алжиром, Ираном, Саудијском Арабијом, Сиријом, Либијом, Пакистаном и другим водећим државама у регионима, у билатералним и мултилатералним форматима. Руски спољна политика има за циљ изградњу позитивне динамике односа са земљама Југоисточне Азије, посебно у развоју стратешког партнерства са Вијетнамом, као и разноликом сарадњом са Индонезијом, Малезијом, Тајландом, Филипинима, Сингапуром и другим земљама у том региону“, такође се наводи у документу.
Ажурирани текст доктрине је објављен у новембру 2016 године. Овај документ је већ узео у обзир промене које се односе на украјинску кризу, санкције, као и нову општу глобалну политичку динамику. Тачка о евроазијским интеграцијама (Евроазијска економска унија) је проширена међу регионалне приоритете. Значај ОДКБ је посебно обележен. У делу овог документа који се бави Европом се не спомињу балканске државе, било да јесу чланице ЕУ или не. Међутим, у вези са другим регионима, истакнуте су земље као што су Монголија, Авганистан, Аустралија, Иран и Сирија. Тако да не постоје неки специјални руски интереси у земљама Балкана који се наводе у званичним документима.
У либералним круговима постоји заједничка заблуда и они су уверени да је руско присуство на Балкану, пре свега, зарад економије. Али, то није случај. Било би погрешно претпостављати да Балкан некако озбиљно утиче на привреду Руске Федерације у погледу извоза и увоза. Статистика показује да је пре увођења санкција ЕУ, извоз Русије у ове земље стално опадао, док се увоз није битније мењао. Ово се, пре свега позитивно одразило на европске економије. Удео балканских земаља, које су у ЕУ, је прилично безначајан.
Претерано важно место у структури спољне трговине Русије заузимају земље ЕУ и углавном једна група роба – нафта, гас и метали. „Петрополитика“, или геополитика нафтовода/гасовода, у последњих двадесет година, била је кључни елемент у европској стратегији Русије.
Област Балкана је била међу изабраним приоритетима за додатни гасовод Јужни ток за Средњу и Источну Европу. У почетку се претпостављало је да ће гасовод ићи испод Црног мора до бугарске обале (лука у Варни), одакле би главна грана гасовода наставила ка Србији, а затим ка Мађарској, Словенији, Хрватској и Аустрији. Још једна грана је требало да се пружи ка Италији преко Грчке. Изградња је почела у децембру 2012 године и очекивало се да буде завршена 2015 године. Међутим, у априлу 2014 године је Европски парламент усвојио резолуцију којом препоручује напуштање пројекта. Након тога, извршен је притисак из Брисела на бугарску Владу.
У децембру 2014 године, Русија је почела преговоре са Турском, јер се сматрало да став ЕУ није конструктиван. Коначни договор са Турском је потписан у октобру 2016 године, а турска страна га је ратификовала у децембру 2016 године. Тако је Турска постала главни руски партнер за транзит гаса у Јужну Европу.
У принципу, изгледи за улазак у ЕУ за неке од држава из бивше Југославије, Албанију и Турску су несигурни. Ово додатно погоршавају финансијски и економски проблеми Грчке и еврозоне у целини, што ствара предуслове за активнију руску политику на Балкану.
Балкански фронт је јасно обележен руском политиком и идеологијом. У извесној мери је веза са Русијом идеализована због различитих историјских веза. Пре свега, скоро све балканске државе су земље чије становништво чине Православни хришћани. Друго, у XIX веку је Руска империја подржала националне ослободилачке покрете на Балкану и учествовала у неколико ратова против Отоманског царства.
Поред тога, улазак Русије у Први светски рат је био повезан са сродним односима са Србијом. После Другог светског рата и успостављања америчке сфере утицаја у Европи, у складу са споразумима, Бугарска и Румунија су биле под контролом Совјетског Савеза. Југославија је дуго била савезник Совјетског Савеза, а затим је Јосип Броз Тито изабрао неутралност. Након тога Југославија постаје један од чланова-оснивача Покрета несврстаних.
Међутим, након распада СССР и нових балканских ратова у првој половини деведесетих година ХХ века, Русија је ојачала своје везе са Југославијом и подржала режим Слободана Милошевића, а многи грађани Русије су се борили као добровољци на страни Срба. Поред тога, већина балканских земаља има словенско становништво. Иако је доктрину панславизма користило Руско царство само у XIX веку, на нивоу домаћинства словенски фактор наставља да игра значајну улогу.
Најпријатељскије односе на Балкану Русија гаји са Србијом. Између Русије и Србије постоји безвизни режим и споразум о слободној трговини. Велики руски монополи у државном власништву, као што су Руске железнице, Сбербанка, Газпром и Лукоил, делују на територији Србије. Поред тога, у Нишу се налази руско-српски центар за ванредне ситуације, на основу кога се може успоставити пуно рускo војно присуство. Важно је напоменути чињеницу да Русија није признала независност и суверенитет Космета, а та област се и даље сматра српском територијом. Русија је у више наврата Србији слала хуманитарну помоћ, након елементарних непогода.
Последњи парламентарни избори у Србији који су били у марту 2016 године су показали су запањујуће критеријуме, који се односе на изборне кампање политичких партија. У ствари, све стране, без обзира на део политичког спектра са којим су се идентификовали и колико су било каквог утицаја имали, заправо су се такмичили за гласове показујући свој став према Русији. Нико од њих није изнео никакав критички став према Русији, а кандидати за Парламент су се клањали својим бирачима и гарантовали своју љубав према Русији.
Као за већину становништва, без обзира на узраст, друштвени статус или политичке склоности, грађани Србије осећају потребу за јачањем утицаја и присуство Русије у Србији и на Балкану. Поред тога, у овом тренутку је српска јавност спремна за позитиван став према Евроазијској економској унији, чији је вођа Русија. О питању евроазијских интеграција се сада стално расправља у политичким круговима у Србији.
У контексту односа са арапским земљама, изградња ‘Београда на води’ је вредна помена. Овај пројекат је добио мешовиту процену од просечних Срба. Према најпопуларнијем мишљењу, почетак изградње је обележен многим неправилностима корупцијским шемама.
Поред тога, у Србији је важан верски идентитет. Сарадња православних цркава широм света се сада може лако уочити и пратити према глобалној геополитичкој ситуацији. Православне цркве које се налазе у зонама геополитичког и геостратешког утицаја Запада (ЕУ и НАТО), су склоније пост-модернизму и отвореније су за дијалог о екуменизму са васељенским Патријархом Вартоломејем I. Руска православна црква има конзервативнији став и у Србији се сматра правим носиоцем византијског наслеђа и најчврстијим антоподом екуменистичким и модернистичким стремљењима унутар Православља.
Словенија је нека врста руске тачке уласка у ЕУ на Балкану, јер Русија тамо већ дуго има у власништву неколико великих компанија. То се не може рећи и за Хрватску, јер ова држава има лошу инвестициону климу, постоје значајне административне баријере и сложени државни и локални закони. Штавише, пошто се Хрватска придружила ЕУ, земља мора да испуни све захтеве Брисела. Република Српска у Босни и Херцеговини и Македонија су могући партнери Русије, иако у региону недостаје велики руски капитал. Међутим, обе ове државе одликује политичка нестабилност. Озбиљни покушаји страног мешања у унутрашње ствари, пре свега ЕУ, САД и невладиног сектора које финансира Џорџ Сорош, су посебно видљиви у Македонији. Црна Гора се донедавно сматрала пријатељском или, у најмању руку, неутралном државом.
У Црној Гори је Русија била лидер у инвестицијама у последњих 10 година. Године 2010 је 32% предузећа у тој земљи припадало руским пословним људима. Иако се Црна Гора одвојила од Србије и недавно показала политику приближавања ЕУ и постала члан НАТО, руски утицај на економију земље је веома значајан, јер је главни приход државе од индустрије туризма. Москва може да изврши притисак на Црну Гору препоруком компанијама да престану са продајом туристичким аранжамана за ову земљу. Ова техника је добро функционисала против Турске када је, након инцидента са обореањем руског авиона у новембру 2015 године, Русија увела економске санкције које покривају главне секторе (пољопривреда, лака индустрија и туризам) у којима приходи турских компанија долазе од послова са Русијом.
Што се тиче регионалног присуства Русије, у лето 2012 године је Сбербанка купила одељење Источне Европе банкарске групе Фолксбанк за 600 милиона евра, што је значило стицање банкарске мреже у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији.
Ширење НАТО је осетљива тема за Русију, посебно када су у питању земље које су пријатељске или имају неутралан став према Русији. На Балкану је главно питање у последње време могућ улазак Црне Горе у ЕУ. Осим тога, Србија и Македонија су потписале низ споразума са НАТО пактом који се сматрају предусловима за ближу сарадњу и на крају улазак у савез. Међутим, Русија се ограничава углавном на дипломатске изјаве и позива на поштовање споразума и правила међународног права. Нема покушаја да се створи војно-политичка контра-равнотежа у региону. Поред тога, руско руководство је у више наврата изјавило да Русија неће ићи у рат са НАТО.
Испорука наоружања и војне вежбе са Србијом пре свега треба сматрати фактором за јачање политичке лојалности. Поред тога, то је и добра демонстрација квалитета руске војне опреме јер је Русија на листи лидера производње и продаје разних оружја.
С обзиром да је један број земаља у региону оптерећен постојањем терористичких ћелија ИД, Русија се сматра пожељним партнером у борби против тероризма и у превентивним активностима. Бомбашки напади и убиства у великом броју земаља ЕУ су показали неспособност служби безбедности тих земаља. НАТО није у стању да спречи и елиминише такву претњу. Борба против тероризма, укључујући и ИД је један од приоритета руске спољне политике и стратегије безбедности.
Запад користи разне методе да би се бавио интересима Русије на Балкану. Најпрактичнији и ефикасан механизам за земље ЕУ је да се користи политички притисак Европске комисије. Званичници ЕУ, такође, покушавају да утичу на руководство Србије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске. Економска конкуренција је такође елемент одвраћања и покушаја да се на разне начине спречи руско деловање на Балкану. Али, европски бизниси су већ дуго присутни на Балкану и транснационалне компаније су монополизовале највише стратешке секторе. Ангажовање Балкана се врши преко Источног партнерства. Међутим, активности на овом пројекту су значајно смањене у протекле две године, вероватно због разлика у ЕУ и паневропским кризама на више нивоа. Војна и политичка опозиција се првенствено појављују кроз НАТО, јер балканске земље, појединачно или заједно, нису у стању да се одупру руској моћи.
Последњих неколико година, НАТО је, под вођством САД, спроводио антируске иницијативе на два начина. Први начин се односи на облике и методу тврде моћи. То се види по ескалацији војног присуства НАТО, по прегруписавању трупа, као и по распоређивању нових врста офанзивног наоружања и мобилних јединица. Ова политика се одвија под окриљем НАТО-операције ‘Атлантско решење’, која је покренута 2014 године и нема рок трајања за реализацију. У оквиру ове операције, очигледно се стварају посебни услови за одређене државе које су део осе север-југ у Источној Европи. Ова подела подсећа на концепт „Санитарног кордона“ који је предложио британски геополитичар Халфорд Макиндер током Првог светског рата као зону раздвајања, укључујући новоформиране државе између Русије и Немачке.
Друга област се односи на облике меке моћи у оквиру војних структура чланова НАТО алијансе. Ова линија деловања се спроводи коришћењем алатки стратешке комуникације. Такве операције могу укључивати „покушаје пуча“ како је организовано у Црној Гори, а онда су изнете оптужбе да је било руског учешћа. Сви досадашњи државни удари или покушаји пуча на Балкану су приметно спровођени на иницијативу Запада, а уз подршку Фонда за отворено друштво. Русија традиционално не користи сличне алатке из разлога политичког ризика и због другачијег приступа међународним односима који је повезан са руском стратешком културом.
Међутим, велики број публикација и истраживања показују да је Европа забринута због могућег утицаја Русије на политичку ситуацију на Балкану. У међувремену, много нерешених питања на Балкану се повезује са претходним колективним одлукама ЕУ. На пример, Солунска декларација из 2003 године се још увек не спроводи. Земље западног Балкана се за више од десет година нису претвориле у просперитетне и безбедне у региону. Напротив, ситуација у многим земљама у региону сe погоршала. А узрок је директна кратковидa политика ЕУ.
Поред тога, Русија је често приказивана у облику „застрашујуће“ карикатурe. На пример, 2016 године су високи званичници НАТО и део западних медија упозорили да је Русија кренула да заузима балтичке државе, а можда и Финску. Наравно да такве изјаве нису имале основа и још једном су показале неодговорност великог броја званичника ЕУ.
Узимајући у обзир претходна деловања ЕУ и НАТО, у блиској будућности ће се на Балкану спроводити разне провокације против Русије. Међутим, ситуација би се могла променити током 2017 године због избора у многим земљама који чине језгро ЕУ. Због кризе либералне политике, расте број еуроскептика и народњачких покрета чија је позиција према Русији пријатељска. Ова чињеница може да промени однос снага не само на Балкану, већ и у ЕУ у целини.
Ката
Извор geopolitica.ru