Пише Драган Вујичић
Битка за Кошаре је била страшна. Уз велике жртве, од 9 априла до 14 јуна смо зуставили пробој терориста ка Дреници. Али, битка на Паштрику, која је трајала од 26 маја до 14 јуна, је у нашим борбеним документима забележена као најтежа.
Поред припадника терористичке ОВК и регуларне војске Албаније, тукли смо се и против Стратешке авијације САД која је само 26, 27 и 31 маја на наше положаје изручила око 200 најразорнијих бомби које су делове планине претвориле у “месечево тле”, каже ексклузивно за „Новости” из затвора у Финској бивши начелник ГШ Војске Србије и Црне Горе, а данас хашки осуђеник, генерал Небојша Павковић.
Он је тада био командант Треће армије која је бранила Космет. Прича да је у овој операцији војска изгубила 25 војника Призренске бригаде, а 126 њих је рањено. С друге стране, непријатељске снаге су имале од 800 до 1000 мртвих.
Павковић не крије задовољство што се после 18 година најзад како треба пише о јунацима са Кошара и њиховој борби за Србију, али моли да се не заборави битка за Паштрик.
«Непријатељ је покушао пробој преко Паштрика ка Призрену, Ораховцу и Сувој Реци. Та операција је позната под именом “Стрела 2”. Идеја генерала Веслија Кларка, тадашњег команданта НАТО снага, је била да око 20 000 војника регуларне армије Албаније, НАТО и ОВК из правца Кукса и Крума у Албанији преко Паштрика убаци у Метохију и тако сломи одбрану Приштинског корпуса. Мимо устаљене линије НАТО командовања, Кларк је ангажовао и америчку стратешку авијацију, бомбардере Б-52 и Б-1 који су тукли наше јединице из стратосфере. Међутим, само једном 27 маја су успели да пробију фронт наше одбране на горожупском правцу и направе продор од 200 до 400 метара на територију Србије. Јунаци 549 бригаде су већ следећег дана вратили положаје. После 15 дана битке на висинама од 1200 до 2000 метара, остало је да лежи близу 1000 непријатељских војника.
Павковић, говорећи о херојима, посебно издваја Божидара Делића, тадашњег команданта Призренске бригаде. Уз бок су му били Стојан Коњиковац, тада начелник штаба и човек који је командовао на паштричким врлетима. Ту су и потпуковник Јакшић, потпуковник Лемић, мајор Ђокић..
«Одбраном Паштрика је командовао Божидар Делић. Све време је био стабилан, концентрисан, ни у једном тренутку успаничен. Само сам га два пута чуо утученог. Када му је под тепихом бомби у Шех Махали погинуо командант ПВО потпуковик Лемић са седам војника и други пут 4 јуна, када му је погинула Слађана Станковић, болничарка, добровољка којој је током рата кумовао на свадби са руским официром а српским добровољцем Јуријом Осиповским», прича генерал.
«На Горожупским Бачилима водник Бошковски је са 50 војника одолео невиђеној сили и НАТО авионима. Он и његови су спречили шири упад непријатеља. Капетан Мишић је 28 маја са 50 војника под пакленом ватром повратио изгубљену караулу Горожуп. Тамо је нашао групу наших војника која је остала одсечена од света. Коту Врапче одбранило је десет војника. Иначе, у мом ратном дневнику је много имена јунака: водници Петровић и Шаврња, поручник Вучић, десетар Савић, водници Козина, Јовановић, Мишић, Димитријевић, добровољке Марина Јелић и Слађана Станковић», прича генерал Павковић
Према речима генерала Павковића, око 50 војника је под командом Божидара Делића од 28 маја на врху Паштрика држало у шаци хиљаде шиптарских пешадинаца. Наоружани са 50 снајпера дугог домета “црна стрела”, уз минобацаче и противоклопна средства били су, како каже, нерешив проблем за непријатеља, па се догађало да“наши минобацачи поклопе по дванаест аутобуса смене шиптарске пешадије на албанској територији, те ови уместо у јуриш, моле за евакуацију.
«Све ово се данима одвијало под ударима Б-52 и Б-1 који су сејали тепихе бомби. Дана 31 маја сам у обавештајном рапорту добио и наређење Веслија Кларка да се удари стратешких бомбардера појачају и да се укључе касетне бомбе јер су заустављени на планини. Сећам се да сам се најежио, будући да сам се два дана раније у рејону села Планеја нашао у близини где је пало дванаест тешких пројектила из Б-52. Тај осећај не може речима да се опише», сећа се Павковић.
Генерал Павковић је последњи рапорт из Кларковог штаба, преко наших обавештајаца, примио 4 јуна 1999 године. Амерички командант је констатовао да није задовољан постигнутим резултатима ОВК на Паштрику и да су српске снаге успеле да се одбране и преокрену ситуацију у своју корист. У том рапорту, како нам је открио, дословце стоји: “НАТО води борбу против способног противника чије јединице вешто мењају положаје и избегавају авијацију НАТО. Противник је успео да разбије све веће базе ОВК”.
Паштрик изнад Призрена је у облику пирамиде и већим делом се налази на територији КиМ. Гранична линија иде преко највишег врха (1986 метара), а од превоја Ликен, где је била наша караула, уздиже се низ вертикалних стена до 1874 метра.
Главни гребен планине је дуг пет киолометара, а битке су вођене у јаругама, вртачама, на пошумљеним ободима планине.
Према информацијама које је наша војска добијала по повлачењу, извлачење мртвих непријатељских војника са овог простора трајало је до почетка зиме 1999 године.
Ката
Извор Вечерње Новости