Пише Јулија Витјазева специјално за News Front
Када ми је било десет година, отели су ми земљу. Велику. Дивну. Отели су је дрско. У року од три дана. Чак нису ни питали да ли желим другачији живот под новим правилима, нову заставу и нове законе.
Одузели су ми Артек (Међународни дечији центар) у који сам толико желела да одем. Одузели су ми пионире, комсомол и вероватно добру каријеру совјетског новинара. Узели су годишњи одмор моје мајке, током кога смо сваки дан проводили на мору. Зато је она престала да спава ноћу. И дуго седела са баком у кухињи, размишљајући како ћемо да преживимо. Јер, њен истраживачки институт за неколико месеци више није би потребан новој држави. А да живимо нормално уз бакину пензију нисмо успели. Морала сам да заборавим на многе ствари. Међутим, било је лако. Јер су полице у продавницама биле готово празне. Чак су и биоскопе одједном претворили у дискотеке.
У принципу, сећања на „свете 90“ изазивају жељу да утрчим у најближи супермаркет и да видим да није опет несташица хране и да купим својој мами нову маскару, пудер и парфем. Она сама тада то себи није могла да приушти.
Знате, имам опсесију до дана данашњег. Наследила сам то од баке која је преживела рат. У мојој кухињи у орману се увек налази резервне кутије тестенине, хељде, пиринча, уље, паприкаш у конзерви и кондензовано млеко. За сваки случај. Никад нисам мислила да ће то да се деси, али су они одлучили по други пут да ми одузму отаџбину. Малу. Говорим о Одеси. Нећу понављати, али бол бисера за морем не може да нестане. И живим свој сан да ћу једнога дана моћи да се вратим.
Али, са друге стране, у Русији сам пронашла све што сам изгубила у детињству. И Крим. И Петра, свог деду по мајци. И слободни руски језик. И понос према земљи у којој живим. И што је најважније, осећај поверења. У сутрашњи дан. У будућност своје деце. У своју слободу.
И, знате шта, ја сам дуго чекала и платила тако монструозну цену за тај дуго очекивани мир и ископаћу очи свакоме ко у њега дирне. Ја не причам о „гомили песка“ на дечјем игралишту, ограниченој квадратним метром личне сигурне зоне. Говорим о земљи. У којој живим. Коју волим и за којом ме боли душа, као за сопствену децу. Све је то о Русији. Која нам је за мање од две године дала више него што сам имала у претходних двадесет пет година. По трећи пут да ми одузму оно што припада мени (и милионима других) по рођењу – неће моћи.
Русија је моја последња шанса да живим живот онако како то желим.
И не дам је. Никоме.
P.S. То је све Питер. Овај град увек изазива јаке емоције .
Превела Ката