Норвешка је ове године на више локација организовала комеморације поводом обележавања 75 година од када је у земљу током Другог светског рата депортовано 4500 југословенских заробљеника, од којих је било више од 95% Срба.
Организатор обележавања 75 година од доласка првих српских ратних заробљеника Зорица Митић је рекла за Срну да је ранијих година овај изузетно важан догађај за српски народ и за истину о Другом светском рату био обележаван доста скромније. Ове године је Норвешка организовала низ свечаности којима је први пут присуствовао норвешки краљ заједно са српском амбасадорком у Ослу Сузаном Бошковић Продановић. Гости су били и представници локалних норвешких власти и српска удружења у Норвешкој.
«Почело је од Осла где је 21 маја амбасада Србије први пут организовала у Холокауст центру предавање о нашим ратним заробљеницима. Настављено је у Бергену, где је на гробу 27 стрељаних направљен нов споменик. Па према Тројндхему, Нарвику, где се налази велики истраживачки центар, музеј и даље према северу Норвешке где су се налазили логори. Норвешки краљ је, заједно са српским амбасадорком Сузаном Бошковић Продановић, положио венац на споменик на планини Салтдал на северу Норвешке», рекла је Митићева.
Данас ће бити одржана завршна свечаност на Коргену, у најсевернијем логору, где ће последње две плоче открити двоје младих бициклиста који су кренули из Прокупља и Панчева и возили цели пут до Осла.
У јуну 1942 године је са подручја бивше окупиране Југославије депортована прва група југословенских ратних заробљеника, углавном из НДХ из логора Јасеновац, Градишка, али и из логора у Нишу и Смедеревској Паланци.
Логор Беисфјорд је до данас остао упамћен као најгори логор у Норвешкој са стопом смрти већом него у Аушвицу, упркос чињеници да је логор постојао свега четири месеца само за Југословене.
«Они су у четири групе пребачени у Норвешку да би градили пут дуж обале Норвешке и бункере, јер је Хитлер хтео да направи такозвани арктички пут да би се заштио од доласка савезника. Били су распоређени у 32 логора дуж целе обале Норвешке. Проценат смртности у њима је био око 70% већи него у Аушвицу. Убијани су систематски и умирали од болести и од глади. Било је Норвежана који су им помагали, 88 је успело да побегне из тих логора у Шведску. Када је рат завршен преживело је њих око 1600», каже Митићева.
Она је напоменула да су заробљеници из бивше Југославије доведени у Норвешку јер су сматрани бандитима и нису подлегали Женевској конвенцији која је штитила руске заробљенике, а којих је у Норвешкој било око 115 000.
Сведочења Југословена који су преживели логоре у Норвешкој говоре да су им то били дани мука, понижавања и окрутног поступања, умирања и веома малог броја сунчаних зрака у виду тајне помоћи Норвежана. Услови за рад су били ужасни. Затвореници су радили без икакве механизације и бушили су камење ручним алатом. Многи су убијени због неспособности за рад. Стражари би убијали људе чим би пали. Број смртних случајева би нарочито порастао у време снега када би људи заспали и умрли од хладноће.
На споменицима или плочама, које су означавале гробова великог броја побијених, имена нису правилно написана, а за неке се не зна тачно где су убијени.
«Након 75 година су њихова имена правилно написана и обележени су им гробови», каже она, додајући да су преживели заробљеници временом основали Удружење српско-норвешког пријатељства.
У то име је у Горњем Милановцу направљена кућа, која је пола дракар, пола обична српска кућа.
Ката