Ето, догоди се и то, да љубав пукне и међу организатора ЛГБТ параде, па Србија уместо једне „Параде поноса“ добије две. Да, добро сте прочитали. Две Параде Срама у сред Београда!
Кажу, угрожена су им права, па због тога шетају.
Јуче, не видех да су учесници нешто посебно погођени тим угрожавањем права. Истина, поједини су деловали помало неухрањено, али, треба се увући у уске панталонице и увијати куковима као да сте трбушна плесачица, а притим сте мушко.
Тежак је то посао.
Толико тежак да је рад грађевинца на плус 35 у поређењу са тим, мачји кашаљ.
Грађевинца, који мртав уморан увече жуљевитим рукама помази своје малишане по коси пред спавање, Грађевинца, који се пресабира да ли ће му када плати све рачуне нешто новца остати. Пресабира се и ћути. Али Боже мој, шта има и да се буни, када га за разлику од транс особа нико не угрожава.
Не зна тај грађевинац какве су то муке када се ЛГБТ организатори око пара посвађају. Па крену оптужбе ко је више пара присвојио, ко је где на летовање отишао, ко је кога преварио.
Какве су то муке, кад они тако јадни и угрожени морају да ДВЕ „Параде поноса“ у једној години организују. Кад морају да улице блокирају, да изведу кордоне полиције да их чувају, да ђускају уз гласну музику са разгласа. Какве су то тек муке.
Не знају то Београђани који се крсте на улици, док пролази „угрожена“ поворка, обезбеђена толико да им ни длака са главе не сме фалити. Шачицу учесника, чувају кордони полиције.
Момци у плавом, на паклених плус 35 професионално обављају свој посао. Како им је испод све оне опреме, само они знају. Штите „угрожене“ који апсурда ли, траже од полиције „да има професионалан однос према жртвама насиља над сексуалним мањинама“?!
Организатори ове јунске параде су НВО „Егал“, „Laud end Kvir“ и “Геј-лезбијски инфо центар”. Углавном, НВО организације чије је токове новца тешко утврдити, али је јасно да се поприлична сума слива у џепове организатора.
Ваљда се тим новцем плаћа луксузни џип из кога трешти музика са разгласа. Или ромски оркестар који је одсвирао две нумере пред почетак шетње и брже боље „збрисао“.
Упитах колегу репортера, откуд ромски оркестар на паради, али ми пре њега одговори једна од учесница- „дошли да нас подрже, спонтано се придружили“?!
Аха, видех колико су спонтано „ухватили маглу“ да неко не види, коме за пар црвених свирају.
Мало пред почетак шетње, своју „уметничку тачку“ пред камерама изводи дечко са очигледним мањком мушких хормона. Камере снимају, фотоапарати шкљоцају, он се увија а ја стојим по страни и размишљам „Боже, мора да си имао стваралачку кризу“.
Прилазим да овековечим плес овог „угроженог“ припадника ЛГБТ популације, док он неуморно позира, и мислим да једино што је код њега угрожено, су његове мождане вијуге. Лоша хемија ваљда.
Након шетње, од Пионирског парка до Трга Републике, приликом које су били заштићени као бели медведи, остављам „угрожене“ да њишу куковима и машу својим заставицама.
За мој балкански желудац, било је доста. Да је Бог хтео, створио би Адама и Стеву, а не Адама и Еву.
Лола Ђорђевић