Видовдан је један од највећих српских празника. На тај дан се, осим успомене на Косовски бој и кнеза Лазара, слави још неколико светитеља. Између осталих, и свети Вид, светитељ из времена пре великог раскола.
Свети Вид је био син угледног сенатора са Сицилије. Још у раном детињству је због снажне вере у Христа стекао исцелитељску моћ. Његов отац Иласије је на разне начине покушавао да одврати сина од хришћанства и није одустао ни када му је Вид чудесно повратио вид. Отац је одлучио да га убије али је Вид, уз Божју помоћ, успео да побегне у Луканију са васпитачем Модестом и дадиљом Крискентијом, такоже хришћанима.
После неког времена је нечисти дух обузео сина цара Диоклецијана и запретио да се дечак не може излечити док у Рим не дође Вид Луканијски. Њега доводе у престоницу где је исцелио царевића,. Ипак. Због тога што није желео да принесе жртву паганским боговима, био је подвргнут мучењу. У најстрашнијим мукама му се јавио анђео и њега и његове пратиоце чудесно однео у Луканију, где се касније и упокојио.
Светог Вида су Срби поштовали у средњем веку. Помиње се и у Мирослављевом јеванђељу, које је написано крајем XII века за Немањиног брата кнеза Мирослава.
Свети Вид се помиње и у српском хагиографским изворима који су настали по стварању аутокефалне Српске цркве. Служба светом Виду се појављује у два српска минеја из времена краља Милутина, који се чувају у руским рукописним збиркама. Верује се да и такозвано Дечанско четверојеванђеље, у коме се помиње свети Вит, потиче из Милутиновог времена. Њега је руски конзул Гиљфердинг 1857 године однео из Дечана на пропутовању кроз Стару Србију и однео га у Санкт Петербург.
У Захумљу, које је било у саставу српске државе до владавине краља Стефана Дечанског, постојала је црква светог Вида у Дријевима, средњевековном тргу на Неретви.
У светоарханђелској повељи цара Душана, која је издата 1347/1348 године, помиње се црква светог Вида код села Купелника. Реч је о метоху царске задужбине у Доњем Пилоту које се, према изворима, налазило западно од Душанове престонице Призрена.
О поштовању светог Вида говоре и средњевековне фреске, од којих је најстарија она у Пећкој Патријаршији у цркви Богородице Одигитрије из 1335 године. Такође, верује се да је свети Вид био насликан у Велућу, неколико година пре Косовског боја и у цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричану.
Култ Св. Вита почиње да слаби почетком XV века, јер у српском типицима и Минејима на тај дан преовлађује спомен на погибију светог кнеза Лазара у Косовском боју. Због све јачег култа овог боја, име светог мученика Вида у српском народу је скоро заборављено.
Српска православна црква светог кнеза Лазара литургијски прославља од 1892 године. Уз њега, тог дана се прослављају и свети мученици Вид, Модеста и Крискентија, светог пророк Амос, преподобни мученик Дул, свети Патријарх српски Јефрем и епископ Ипонски блажени Августин.
Свети Вид је градска слава хрватског града Ријеке. Он се сматра градским заштитником.
Ката