Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају Видовдан када црква вјековима даје помен кнезу Лазару Хребељановићу и српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године.
Видовдан нас подсjећа да није важно каква сила нас напада, већ колику светињу бранимо. А највећа светиња је слобода. Видовдан је и подсjећање да ниједна окупација није вjечна.
Видовдан, празник сjећања на херојство на Косову и Метохоји, обиљежен је црвеним словом у календару СПЦ.
Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење цијеле нације.
За име кнеза Лазара Грбљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дио српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.
Према предању цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове ријечи забиљежио је народни пјесник: „Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?“
Народни пјесник биљежи истовремено и ријечи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“.
Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју ријека Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Грбљановићем.
Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видјело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.
Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небеског бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка дјевојка је новозавјетна жена мироносница.
Након битке тијело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренијето у фрушкогорски манастир Врдник.
Лазарева жена кнегиња Милица, послије мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.
Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, гдје данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсјеченом главом у лијевој, као симбол мученичке смрти.
Сјећајући се једне од највећих погибји српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Грбљановићем, 1389. године, српски народ слави моралну побједу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.
На мјесту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном вјеровању у поноћ, уочи Видовдана, ријеке постану црвене и потеку узводно.
Видовдан није празник радости, не игра се и не пјева, а људи се присјећају палих ратника и обилазе њихове гробове.
ИН4С