АКО је прича о медијима прича о друштву у коме живимо, онда се глобално друштво чији смо, хтели то или не, саставни део, налази у сасвим невеселом стању. Такав закључак нужно произлази из дијагнозе коју са мноштвом убедљивих аргумената за „Печат“ износи последњи главни уредник НИН пре његове корпоративизације Слободан Рељић, са којим смо разговарали поводом његове нове књиге „Медији и Трећи светски рат“.
– Пишете да се данас више и не говори о информативним системима, него о медијској индустрији. „Медијска моћ је у рукама неколико корпорација“, наводите, а оне су „тоталитарне организације којима је слобода страна по природи њиховог организовања“ те да оне немају „чак ни формалну обавезу да штите јавни интерес“. Шта то говори о информацијама које добијамо преко корпоративних, мејнстрим медија?
У америчкој елити се, иначе, гаји презир према демосу. Демократија се разуме као манипулација. Едвард Бернајс, отац PR и Фројдов сестрић, је писао двадесетих година прошлог века да владари, пошто морају да добију одобрење маса, у пропаганди имају алат који је све моћнији да им приушти то одобравање. И због тога је пропаганда заувек ту. Дакле, нема оних светлих теоријских обећања о подразумевана два повезана начела: да доношење одлука мора бити под јавном контролом и да сви морају имати увид у спровођење те контроле. То је само жвака.
Над демократијом је доминантан капиталистички поход за профитом. Зато је обавештавање грађана оправдано само док се то исплати власницима медија или њиховим партнерима и пријатељима из исте друштвене групе.
Америку никад нису занимали јавни сервиси. Демократичност медијског система се објашњавала мноштвом медија, диверсификацијом. Крајем ХХ века је и та формалност сахрањена. Данас се девет десетина вести, програма и порука ствара у пет корпорација. Ту је и оно Зновјевљева „невидљива рука“ огољена. Ту пет председника управних одбора уз виски и цигаре функционише као приватно министарство информисања. А са подизањем дигиталне стварности и сливања свега у Гугл-ток информација престаје бити питање било каквог избора. Друштво је суочено са терором избора. Стално ти се сугерише да ти бираш, а ти чак не можеш ни да изађеш из те поплаве контролисаних информација у којој превлађује стање наркотизираности маса.
– Зашто сматрате да је медијски спин смртоносни вирус у крвотоку западних либералних вредности? Другим речима, да ли су конзументи западних медија жртве пропаганде? А то вас питам јер наводите да, када су откривена средства како се може кротити и усмеравати енергија маса, елите никада неће оставити то оружје, а демократија се стално испражњава од основног смисла..
Медијски спин је врхунац одвајања вести од истине и загађивања нашег здравог разума. То је сад потпуно конструисање нове реалности. Инжењеринг. Ту после ни инжењер не зна шта је истина а шта лаж. Бернајс је волео да цитира Наполеонове речи: „Околности? Па, ја правим околности!“ Тако је објашњавао свој „инжењеринг пристајања“, како је насловио чувени текст из 1947 где је демократија прецизно и бестидно описана као право лидера да одговорно користе технике манипулације да би светину водили кроз историју и садашњост. И да се ту ради о принципијелно постављеном „инжењерингу пристанка“. Као у „Куму“, понуда која не може да се одбије. То је друштвено стање.
– Назив једног поглавља ваше књиге је „Новинар – професија ампутиране савести“. Идеализованој слици независног и објективног извештача ви супротстављате слику сурове реалности у којој новинар, запослен у предузећу за производњу вести, заправо не може а да не дела по потреби издавача који је уложио капитал и има своје политичке и економске интересе. Професионалцима остаје да ампутирају савест и служе естаблишменту и то као војници у маскирној униформи независног новинара. Необична тврдња, с обзиром да сте највећи део свог радног века провели као новинар. Значи ли то да сматрате на не постоји независно новинарство, већ, у најбољем случају, само поштено и непоштено?
Ово су неспорне чињенице за опште стање система. То је ваљда јасно. У теорији се медијски модел у коме су идеал слободни новинар и независни медиј зове либертаријански, а ми смо данас у пропагандном моделу. Професија је стављена пред свршен чин. Ту је главни циљ обављање задатака који стижу од класе власника и њихових организација. Постоје, наравно, увек изузеци, који се на дају контролисати. То што Ви тачно означавате као „поштено“. Напор непокореног људског духа. Поштено човека чини човеком. Јер, потреба човека за истином и слободом је исконска. Није питање запослења. Сви велики преокрети у људској историји су мотивисани са те две велике крајње апстрактне понуде. То је оно што је Достојевски описивао као несавладиви део људске дубине. Оно што и у дистопијама Замјатина, Орвела или Хакслија никада не буде до краја поробљено.
– Критикујете и „билдизацију“, то јест, таблоидизацију европских медија и кажете да најсигурнији профит не настаје из производње вести чији је врхунски критеријум истинитост, већ из садржаја по мери потреба маркетиншких организација које дистрибуирају буџете за оглашавање. Да ли нам је због тога јавни дискурс претворен у непрестани ријалити програм у коме је дискусија о озбиљним и важним питањима од друштвеног значаја практично одумрла?
Знате зашто је књига и данас најсубверзивнији медиј? Зато што је то директан однос између издавача и читаоца. Нема адвертајзинг посредника. У фази кад јача улога новца а уклања се јавни интерес, повећава се удео лаких садржаја – настаје инфотејнмент, амерички неологизам који сугерише да се озбиљне вести претварају у забавне, да би привлачиле што ширу публику. Дакле, није циљ средњи део јавног мњења него дно.
Како је адвертајзинг постао основни извор прихода медија, а не читалац, ми живимо с конзумотејнментом, када нема границе између озбиљних вести, забаве, PR и рекламних порука. Шта год може да се прода у програму или простору, продаће се. Уводници у новинама, едиторијали, постају адветоријали. Улога уредника се своди на то да буду извршиоци налога празноглавих и бескрупулозних менаџера. Капиталисти су доколичарска класа коју занима само висина дивиденде на крају године. Ријалити програми су законито дете тог брака. Реално гледано, то доноси тренутну добит и уништавање вредности које су настајале деценијама, вековима.
Масовни медији су изашли из своје суштине. То су сад главни уништивачи здравог разума у друштву које онда постаје и слепо и глуво и без укуса и без мириса, јер здрав разум је главни координатор наша четири чула. Одговор на такве намере не може бити молба да они буду добри. То се неће моћи довести у ред без великих ломова.
– RT је, пишете, симбол прве велике побуне у сфери глобалне западне медијске манипулације. Постоји ли принципијелна разлика између RT и западних телевизијских кућа? Који је основни значај RT?
RT, у почетку Раша Тудеј, пројекат је који је на Западу дефинисан као анти-CNN. Такав опис је дубоко смислен. Постоји CNN-ефекат, што је утицај који се некритички шири на друге медије и јавно мњење из мејн-стрим медија, а један од лидера тог утицаја на глобалном плану је CNN. RT је свесно и смислено пројектована да се супротставља том току информисања, које је у ствари глас и интерес америчког естаблишмента, и као што се данас јасније види онога што се зове „дубока држава“.
RT, на глобалном плану, стоји насупрот тог тока. Колико је та улога важна види се по великом успеху RT и њеном брзом прихватању и у западним земљама. То је у многим земљама најгледанија страна телевизија. RT је прва достигла милијарду гледања на YouTube. Недавно је објављено да она има 2 милијарде прегледа прилога на енглеском, односно 4,5 милијарде укупно свих прегледа. То је далеко испред њених главних глобалних конкурената CNN, Фокс њуза и Ал Џазире.
– Како то објашњавате?
Видети другу страну медаље постаје императив опстанка. И та иновација је предност RT данас. Западни медији су због очигледне (зло)употребе десетковали свој кредибилитет, а то је бесповратан процес. Зато на Западу данас имате непрестане и агресивне кампање против Спутњика и RT, и то креће са највиших места. Недавно смо видели како се новоизабрани Председник Француске из своје несигурности жали Путину како су Спутњик и RT утицали на француске изборе. Таква врста жалбе била би до пре само годину две незамислива, јер је Запад себе доживљавао као неприкосновеног у информисању и пропаганди. RT је најзаслужнија за урушавање тог злокобног монопола. То је историјска улога.
– Говорећи о Србима у ово доба немилосрдне пропаганде и непроглашене колонизације која је с њом повезана, Ви ипак оптимистички констатујете: „Народ косовског мита је давно рекао: није вјера тврда у јачега! И тако презрео све пропагандне кампање. Он је наоружан способношћу, потенцијалом за (анти)пропагандну писменост. Да не заврши у западњачком пропагандном лонцу као кувана жаба. То је данас једна од највећих вредности којима један народ може бити опскрбљен“. Дакле, све док смо овакви какви јесмо, као и увек, спаса нам нема, али пропасти нећемо?
У пропагандном рату који је увелико у току и који се интензивира, мали народи, као што смо ми Срби, немају средстава да направе свој RT. Као што не могу ни да произведу С-400 или невидљиве авионе. С друге стране, наши медији и наше јавно мњење су беспризорно вестренизовани и онеспособљени да функционишу нормално. Ми преузимамо интерпретације догађаја и процене процеса из западних медија, што је велики проблем. Јер, не само да они нису у складу с нашим интересима него су и потпуно прожети западном пропагандом, њиховим интересима и, што је најопасније, њиховом неспособношћу да успешно сагледају куда иде свет.
Сав овај распад је производ Запада. Они који су свет довели у ово стање не могу бити и они који ће свет извести из кризе. Зато нам треба светски преглед. Шири. Много шири. Поред процеса који је досад био на делу „вестернизације“ већ је у употреби и „истренизација“. Утицај Истока се више не може пренебрегавати. Посебно не ми..
– Народ „косовског мита“ ?
Косовски мит је наша одбрамбена моћ, која нас чини отпорним на манипулације. И научно је доказано да су народи који имају развијену митску самосвест најнеподобнији за манипулације и на њима пропаганди механизми и новостворени лажни митови, који се сад зову наративи, имају најмањи учинак.
Најмоћнија пропагандна машинерија у историји четврт века нам испира свест и настоји да подрије наше колективно подсвесно. Учинак је сасвим скроман. На једној вечери, којој сам и ја присуствовао као уредник, амерички амбасадор се жалио како су они овде потрошили милијарду и триста милиона долара а Руси само сто тридесет милиона, али њих сви воле. Тако то изгледа кад процењујете успех операција на народу који има канале свог архетипског подземља и може да, упркос свему, нађе неко суво и узвишено место где Гугл поплава не утиче. И то је озбиљно утемељено острво.
Кад одете у Андрићград, онда видите како је Емир Кустурица с тим на уму ставио Иву Андрића на Трг Николе Тесле а Његоша испред храма посвећеног Светом цару Лазару и косовским мученицима. Косовски мит интерпретиран генијалном промишљу! Јасан оријентир у времену које долази а које опасно наличи оном које је чекало младобосанску Андрићеву генерацију.
Ката
Извор fakti.rs