Дневник Андреја Тарковског, једног од највећих руских и светских филмских редитеља, објављен и код нас. Сакупљене мисли које је бележио 16 година, али и документи, текстови, цртежи и личне фотографије
Верујем да лечење увек долази кроз духовне кризе. Чини ми се да човек данас стоји на раскрсници, суочен с избором – следити егзистенцију слепога конзумента подређеног незаустављивом маршу нове технологије и бескрајном умножавању материјалних добара или пут који би могао водити не само личном спасењу већ и спасењу друштва у целини, другим речима, окретању Богу.
Ову „дијагнозу“ о човеку и његовој борби са животним изазовима, Андреј Тарковски, један од највећих руских и светских филмских редитеља, изрекао је пре четрдесетак година, али је она у потпуности применљива на данашње, а вероватно и на будуће време.
Својим продуховљеним и визионарским филмским опусом Тарковски је задужио светску кинематографију. Током 25 година марљивог и стрпљивог филмског рада снимио је свега десетак филмова (седам дугометражних) међу којима је тешко издвојити неки који не заслужује статус ремек-дела. Филмски критичари су једнодушни у оцени да можда ниједан филмски језик није толико разговорљив с душом као језик и рукопис Тарковског, аутора чудесних филмова „Андреј Рубљов“ (1966), „Сталкер“ (1979), „Соларис“ (1972), „Огледало“ (1974), „Носталгија“ (1983) „Жртва“ (1986).
Осим хришћанске духовности и метафизичке тематике, филмска остварења овог редитеља карактеришу и изнимна дужина трајања, недостатак конвенционалне драмске структуре и незаборавни кадрови изузетне лепоте. Стога је потпуно разумљиво што књига Андреја Тарковског „Мартирологијум, Дневници (1970 – 1986)“ коју је ових дана код нас објавила Академска књига из Новог Сада (у преводу Милице и Ненада Спасића) изазива изузетну пажњу.
– Ова књига је исповест мог оца, уметника у потрази за путем и уметничком слободом, дирљиво величање живота, пуно наде и вере чак и пред лицем смрти. Јер, читаво његово стваралаштво, његов идеал, његова жртва, нису ништа друго до крајњи гест вере и наде у човека – написао је редитељев син Андреј Андрејевич Тарковски у предговору „Мартирологијуму“.
Ово је прва књига из серије публикација на руском језику које обухватају целокупно књижевно наслеђе Андреја Арсенијевича Тарковског. У њој су комплетни текстови дневника који је водио 16 година, све до своје смрти, децембра 1986. године. Оригинални материјали, текстови, цртежи и личне фотографије узете су из архива у Фиренци где се чува целокупна лична документација редитеља, прикупљена у Москви, Риму, Лондону и у Паризу.
Први дневнички запис датира из 30. априла 1970. године. До тог датума Тарковски је са помоћним сценаристом Андрејем Кончаловским у свом редитељском опусу већ имао ремек-дело делимично засновао на животу Андреја Рубљова, великог руског иконописца из 15. века.
Филм се бави темељима попут уметничке слободе, религије, политичке двосмислености, самоукости и уметничког стварања под репресивним режимом. Због тога је у Совјетском Савезу био забрањен две деценије, али и данас слови као непревазиђена ода моћи уметности.
У првом дневничком запису, Тарковски већ размишља о филму о Достојевском. Храбри себе како „то прво треба написати, а о режији не размишљати“. Затим додаје да „тешко да има смисла екранизовати Достојевског, филм треба да буде о Фјодору Михајловичу лично. О његовом карактеру, о његовом Богу и ђаволу и његовом стваралаштву“.
– Тоља Солоњицин (Анатолиј Солоњицин који је глумио Рубљова, прим. аутора) могао би бити одличан Достојевски. Сад морам да читам. Све што је Достојевски написао. Све што су други писали о њему, и руску филозофију – Соловјова, Леонтјева, Берђајева итд. „Достојевски“ може да постане смисао свега оног што сам желео да урадим на филму. Али прво „Соларис“. Засад све иде тешко и на силу, јер је „Мосфилм“ несумњиво упао у кризу. После тога – „Бели дан“ – забележио је о својим плановима Тарковски крајем априла 1970. године.
Четири месеца доцније, 7. септембра 1970. Тарковски бележи размишљање о „нама и нашој деци“:
– Каква ће бити наша деца? – запитан је чувени филмски маг. – Умногоме зависи од нас, али и од њих самих. У њима треба да живи тежња ка слободи. То зависи од нас. Људи који су рођени у ропству, тешко се од њега одвикавају. С једне стране човек жели да наредно поколење стекне какав-такав мир, а с друге стране, мир је опасна ствар. К миру нас вуче малограђанштина, све оно ситнобуржоаско у нашој души. Само да не утону у духовни дремеж. Најважније је да у деци васпитавамо врлине и осећање части.
Тарковски је већину филмова снимио у Совјетском Савезу, с изузетком два последња филма, које је урадио у Италији и Шведској. Пуно је радио као сценарист, филмски монтажер и позоришни редитељ. Такође је важан као филмски теоретичар.
Онеспокојавала га је чињеница да је у његово време филмски језик већ увелике преферирао стил изнад садржаја, приступачност и популарност изнад одговорности, спектакл и иронију изнад истицања базичних вредности. На једном месту он пише:
– Погледао сам Аловљев и Наумовљев филм „Бег“. То је страшно. Исмевање свега што је руско – карактера, човека, официра. Дно дна!
Није штедео ни друге редитеље. У јулу 1982. записао је да је гледао „ужасни филм“ Ангелопулоса „Александар Велики“, који је у Венецији, годину дана раније, добио „Златног лава“.
О том филму Тарковски је имао дословно овакво мишљење: „Досадно, дугачко, празно, многозначно и бесмислено. И што је најважније, без разумевања форме, ритма, поезије. Поражавајуће тупаво.“
Овог вансеријског редитеља мучила је и „танка“ културна рубља. За филм „Соларис“ он и студио затражили су од Комитета 1,85 милиона због продужења рока снимања. После негодовања Комитета, редитељ и екипа умањили су тражену суму на 1,2 милиона уз коментар у његовом дневнику: „Ако нам дају милион биће доста… ух, не знам“.
О привржености мајци, сведочи дневнички запис од 8. октобра 1979. године: „Мамина сахрана. Вострјавковско гробље. Сада осећам да сам сам и незаштићен. И да ме нико на свету неће волети онако како ме је волела моја мајка. Овако у сандуку, она уопште не личи на себе. Све сам уверенији да морам променити начин живота. Треба то радити одлучније и у будућност гледати самоуверено и са надом. Драга, драга моја мама. Ево, видећеш, ако да Бог, ја ћу још много тога урадити, време је да почнем из почетка! Збогом… не, не збогом, зато што ћемо се видети, сигуран сам“.
Недуго пошто је завршио свој последњи филм „Жртва“, Тарковски је оставио и последњи запис у дневнику. Дан пре смрти пожалио се да све време непомичан лежи у постељи:
– Веома сам слаб. Хоћу ли умрети?
ЦРНЕ СЛУТЊЕ
У јесен 1970. године Тарковски је већ осећао прве симптоме болести која ће га мучити свих преосталих 16 година, до краја његовог живота.
– Дакле, треба да запамтим да сам 12. новембра 1970. престао да пушим. Искрено говорећи, било је време, одавно. Нешто ме последњих недеља мучи неки осећај тупости и празнине. Да ли због болести или због тога што имам утисак да сам у ћорсокаку? И умрећу, а нећу ништа постићи. А толико тога желим да урадим – јадао се редитељ свом дневнику.
ПРАХ У ПАРИЗУ
Тарковски је преминуо у 54. години од рака плућа у ноћи између 28. и 29. децембра 1986. у болници „Хартман“ у Француској. Опело је одржано 3. јануара 1987. у Цркви Александра Невског у Улици Дари у Паризу. У присуству породице, пријатеља, поштовалаца и представника Владе Француске. Удовица Тарковског, Лариса, одбила ја предлог совјетских власти да га сахрани у Москви. По тестаменту, посмртни прах великог редитеља почива на руском православном гробљу Сен Женевјев де Бу, крај Париза.
О ДОБРУ И ЗЛУ
У октобру, 1986. само два месеца учи смрти, Тарковског су заокупљале мисли о добру и злу:
– Да ли је човек способан да сопственим силама наруши стање ствари, равнотежу добра и зла? У којим случајевима? Могу ли се проблеми који море руску душу а не налазе се у оквирима „рускости“ назвати ништавним? Празним? Или постоји закон који у одређеним условима од обичног просечног човека ствара величанствену фигуру у духовном смислу? Може ли велики грешник бар на тренутак да постане светац?
Јованка Симић за НОВОСТИ