Пише Војчех Михаљски, «Алтернатива»
Украјинско-пољско „стратешко партнерство“ је достигло нови ниво. До сада су се Пољаци и Украјинци тукли један на један и међусобно рушили споменике, али сада узајамне оптужбе почињу да звуче драматичније. На пример, одговарајући на питања новинара како се извући из овога у шта су упали украјинско-пољски односи, син Романа Шухевича, кога Пољаци сматрају за крвника пољског народа, је рекао да би требало само „пљунути у лице“ Пољацима. И одједном се све променило.
„Ја бих пљунуо у лице Пољацима – и то је све. Због чињенице да попуштамо пред сваким просјаком, тако и сами изгледамо. Шта кажу у Москви, шта кажу у Варшави, шта кађе Берлин, а шта Брисел? На крају крајева, шта кажу у Кијеву, шта ће Кијев рећи? А у Кијеву неће рећи ништа јер се боје, као преплашени мишеви који не знају куда иду“, рекао је посланик.
Нико од представника украјинске власти га није подржао, али ни осудио. Стога је званични став Кијева заправо у складу са речима сина хероја Украјине. Председник и Премијер се плаше да говоре на ову тему. Плаше се да уплаше последњег „стратешког савезника“ и одбрамбеног играча Украјине у ЕУ.
Међутим, познато је да је став сина команданта украјинске устаничке војске довољно образложен. Рећи да су у односима са Украјином Пољаци увек бели и мекани је тешко. Готово немогуће. У Пољској такође звецкају оружјем. Шукевичеве речи ништа не скривају:
„И ми можемо изнети бројне захтеве Пољацима. На пример, да их питамо о свим исфабрикованим лажима. И што су радили на Волину 30их година. Затим о „Операцији Висла“. Једанаест милиона Немаца – то је уједно и геноцид над људима које су протерали из западних земаља. Јер је један од облика геноцида и масовна миграција, избацивање људи. Они су то урадили Украјинцима, они су то урадили и Немцима. И верујем да су их нелегално примили у ЕУ, барем док се не покају, а они се не кају за све то“.
Пољаци се не кају, Пољаци су просто премлатили грађане Украјине који су били на њиховој територији у потрази за бољим животом. Пребили су их као Бандеровце и непожељне елементе. Пошто Пољаци нису нарочито вољни да дођу у Украјину, украјинске патриоте нису имале кога да млате. Из тог разлога се они само ругају и замишљају да пљују Пољацима у лице. Али, у Европи су врло скептични према тој украјинској сањарији. Тамо желе толеранцију.
Али, хуманитарна политика савремене Украјине у ствари има за циљ уништење сваке европске перспективе њених грађана. Развој украјинских друштвених процеса апсолутно није у складу са било којим западним концептом либерализма и толеранције. И док власти у Европи и САД пред тим затварају очи, у суседним земљама украјинофобија расте на вишим нивоима власти.
Како би, на пример, требало би да се односе Пољаци према бициклистичкој трци у Љвову у част творца ОУН Евгенија Коноваљца, која је одржана под покровитељством локалне регионалне управе 17 јуна ове године? Као према посвећености здравом начину живота? Или као према позиву да се понови пут „хероја Украјине“ у новим историјским условима? Ни за кога није тајна да се тај „херој“ лично састао са Хитлером, активно радио за добробит Трећег рајха и водио субверзивне активности против Пољске.
Званична Варшава, због обавеза према иностранству и према својим трансатлантским савезницима, већ дуго времена покушава да игнорише славне наследнике ОУН и УПА, сводећи националистичке ексцесе на „дечје болести украјинске демократије“. Али је онда дошло дотле да то нису дечје болести растуће демократије, већ болест украјинског неонацизма. И Пољацима је одједном синуло. Прво народу, а затим и пољском естаблишменту.
Пре неки дан је Министар спољних послова Пољске Витолд Вашћиковски дао веома категорички изјаву. У интервјуу за интернет портал wPolityce.pl, описујући тренутне односе са Украјином, шеф пољског Министарства спољних послова је рекао:
„Најгора од свих су наравно историјска питања. Наша порука је врло јасна. Бандеровци у Европу не улазе! О томе говоримо и на глас и потихо. Ми нећемо поновити грешке из 90их година када нису решени одређени проблеми у односима са Немачком и Литванијом. Имам у виду статус пољске мањине у тим земљама. Због тог искуства захтевамо од Украјине да реши сва спорна питања из историје до момента када Кијев буде на прагу Европе и затражи чланство“.
Веома оштра, па чак и понижавајућа изјава. Али, за колико времена пољске дипломате очекују од Украјинаца да ураде адекватну процену њихове улоге у историји и да почну да поштују комшије? Двадесет, тридесет, педесет година? Зар он не зна да се о било каквим изгледима за чланство Украјине у ЕУ уопште и не говори? То значи да се блокирања европских интеграција Украјине нико не боји. Чак су и будале схватиле да у ЕУ неће доспети, а то онда значи да могу да раде шта год хоће. Тако и раде. Али их Пољаци због тога млате. До сада само моткама и песницама. Међутим, већ су спремне и мацоле.
Тако је, на пример, 26 априла у близини Перемишља у селу Грушовичи, по налогу локалних пољских власти, демонтиран још један споменик жртвама УПА. С тим у вези је лидер „Општег комитета за решавање питања бандеровских споменика“, који је основан у Пољској, М.Куљпа рекао да ће његова организација деловати све док се не елиминишу сви споменици украјинским националистима у земљи.
Вреди обратити пажњу на две ствари. Прво, процес рушења споменика УПА није хаотичан као раније и образован је јавни комитет за то. И друго, ове активности званична Варшава не да није осудила, већ их тајно охрабрује. С једне стране пољска Влада лицемерно изражава подршку Украјини у светој борби против „руског империјализма“, а са друге стране Пољаци тврдоглаво инсистирају на потреби да се Украјина огради од своје званичне идеологије и канонизованих хероја. У ствари, Пољаци желе да у корену сасеку формирање новог украјинског идентитета нераскидиво повезаног са ОУН, УПА, и свим њиховим „подвизима“.
Украјинска власт се упорно претвара да не постоји озбиљан проблем.
„За нас је рат Богдана Хмељницког национално ослободилачки, почетак Хетмана. За њих је грађански, којим је започео распад Заједнице. За нас је УПА ослободилачки покрет. За њих је он препрека за враћање Пољске у границе из 1939 године. За нас је Шухевич национални херој. За њих је он умешан у пољско-украјински сукоб. И сада треба да се договоримо да се „не слажемо“ у вези одређеног периода или људи“, каже један од нових украјинских идеолога и директор Института за национално памћење Владимир Вјатрович.
Апсолутно се не стиде отворених процена и други „експерти украјинске етногенезе“ млађе генерације.
„Украјинци су одувек, од Богдана Хмељницког, захваљујући национализму, националистичким идејама и слоганима, који су подстицали устанке и ослободилачке покрете, живели у овој држави. Сви „Мајдани“ који су се догодили у Украјини су били национални, националистички и нису у ствари били намењени решавању избора или модерног животног стандарда. Они су одлучивали о питању постојања Украјинаца као нације. За Украјину је питање национализма питање живота и смрти. Док је национализма, дотле ће бити и Украјине“, јавно је рекао докторант историјских наука, неки Николас Посивнич.
Међутим, како каже пословица, „пси лају, каравани пролазе“. Пољаци настављају да раде оно што сматрају за нужно, а Председник Порошенко, упркос јасној украјинофобији, наставља да се улизује Пољској претварајући се да та украјинофобија не постоји. Тако је 3 маја, у телефонском разговору са Председником Пољске, још једном потврдио своју намеру да се лично потруди да се изгладе проблеми у билатералним односима две земље. Мада, није објаснио тачно како ће то да учини. Тврдећи да Бандера није био херој а Шухевич слуга немачких нациста?
Порошенко је недавно објавио своју спремност да са Варшавом потпише „мапу пута за помирење“. То значи да ће Председник Украјине на државном нивоу признати чињеницу да је извршен вољински масакр, на чему Пољаци толико инсистирају.
Чему то води? Порошенково признавање чињенице да се догодило етничко чишћење у Вољни отвара пут за почетак велике кампање „дехероизације“ УПА, не само ван Украјине, већ и у самој земљи. За Украјинце ће то бити „издаја“, а за украјинског Председника лукав политички маневар који ће умирити Варшаву. Бандера Порошенка не занима. Мир са Пољацима му је важнији. Посебно у условима у којима се назире међународна изолација украјинске елите (Председник Украјине није позван на самит Г20, иако је украјинско питање било на дневном реду). Али, Трамп је посетио Пољску. Случајност?
Узгред, да би сакрила «издају», Порошенкова пресслужба је намерно променила садржај његовог телефонског разговора са пољским колегом, као и тон којим је Председник Пољске водио разговор. А тон је био исти као и онај пољског Министра спољних послова: или Бандера или ЕУ. Стари муљатор Петар Алексејевич је, након разговора са Дудом, рекао да је строго затражио од Пољака да осуде операцију“Висла“ иако у ствари, како је званично објавила пољска страна, о том питању није расправљано.
Али, док Порошенко енергично калкулише са Варшавом, у украјинском Националном институту за национално сећање су забележили да је у пограничним регионима Пољске током претходне три године уништено или оскрнављено петнаест споменика члановима УПА и украјинским грађанима. Украјински националисти су реаговали на сличан начин – иживљавали су се над пет пољских историјских споменика, али резултат 5:15 јасно иде у њихову корист. Нарочито што је то хулиганство у Украјини приписано «агентима Кремља».
Рекламирана формула међунационалног помирења „Опрости и тражи опроштај!“ очигледно не функционише. Нико неће да опрости, а камоли да тражи опроштај. То је доказана чињеница.
У јануару је у Жешуве петоро младих Пољака претукло групу украјинских студената, које су назвали Бандеровцима и терали их да признају да је Љвов пољски град.
У мају је друштвене мреже шокирао видео снимак на коме неколико пољских ученица бије украјинску девојчицу уз узвике: „Бандеровска курва“. Бациле су је на земљу, тукле рукама по глави и шутирале.
Почетком маја се на улицама Кракова појавила серија антиукрајинских графита „Украјина ван!“. Премлаћивање Украјинаца на националној основи је тих дана забележено и у Ченстохови и у Новој Гути.
Средином маја је у Варшави 22-годишњи држављанин Пољске почео да вређа жену и човека који су говорили на украјинском језику, а затим је напао човека песницама и пребио га. Према подацима полиције, нападач је вређао Украјинце на националној основи.
28 маја су локални радикали масовно пребили украјинске раднике у Гдањску.
Поред тога, на ФБ је оформљена пољска група „Украјинац ми није брат» (Ukrainiec NIE jest moim bratem), која окупља око 70 000 чланова.
Истовремено, Пољска је „шампион“ у прослеђивању миграната из Украјине ка земљама Европе. Скоро 1,3 милиона Украјинаца је регистровано 2016 године на привременом раду у Пољској, а још 116 000 њих има стални боравак у тој земљи. Обе бројке су, у поређењу са 2013 годином, повећане за скоро шест пута.
Штавише, пољски закон предвиђа да Украјинци и други житељи земаља које не припадају ЕУ, а који су прешли границу захваљујући безвизном режиму, морају да прођу процедуру одобравања права на рад и да добију радну визу и боравишну дозволу.
Украјинци су јефтина радна снага и постали су економски бонус за пољске стратеге који још увек немају намеру да мењају приоритете своје политике према својим источним суседима. Међутим, овај бонус може да се користи само у условима релативне економске стабилности. У случају погоршања социјалне ситуације у Пољској, пролетаријат ће потегнути пред политичарима у Варшави питање „демократизације Украјине“. На крају крајева, активисти пољског Народно-радикалног покрета су започели демонстрације под слоганом „Миграција са истока је претња за пољску нацију“.
И шта затим следи? Антиукрајински погром широм Пољске?
Ката