„Иако свестан дипломатске потребе (Ватикан није признао тзв.Косово), сваки извештај о закључцима тзв.мешовите комисије о усташком викару Алојзију Степинцу отвара нова питања – о чему ви то, бре, полемишете?!
Зар није само постојање те комисије довољно да се чак и историјски оперу крваве руке човека који је благосиљао поглавника који је системски бодрио клање деце, трудница, стараца, јер чим има обостране воље за такав дијалог – можда Степинац и није људско смеће, већ (пази сад) мученик?!?
Разумљиво је учешће римокатоличке стране у овој комисији, као што је и у доба фашистичке Хрватске управо та заједница заштитила злочинце од овоземаљске правде, па им треба темељно умивање. Неразумљиво је како православац може оправдати расистичке и антихришћанске ставове овог бездушника?
„Што се тиче православља, ту нема човека, нема истине, нема морала“, записао је у свој дневник Алојзије уз закључак да „када би се скувала јуха од Србина и Хрвата у истом лонцу, јуха би се раздвојила.“ Какве духовне мисли и поуке! Заиста заслужују комисију…
Ако је већ потребно афирмисати у римокатоличком свету светитеље са подручја НДХ, зар није подесније одабрати неког од Пребиловчана? Зар није адекватније захватити било коју кост из Јадовна?
Зар старац Вукашин није довољан?
Ако комисија види Степинца као свеца, шта су онда деца из Јастребарског? Зар могу на исто небо? Зар може о томе да се дискутује, комисијо?! А да га прогласите за „милосрдног анђела“? То и има неке логике, такве „анђеле“ памтимо.
Саучесништво у насилним покрштавању или спровођење закона о забрани ћирилице, шта од та два сврстава тог усташу у мантији међ’ мученике? Можда понајпре отпуст грехова јасеновачких егзекутора који по смени чупаше стотине душа у Божије име?!
Није могуће посветити Степинца, а не пљунути у Корићку јаму, нити блажен може бити који је саблазнио невине дечије душе, од чијих телеса правише сапуне у на свету јединственом концентрационом логору за децу.
Можда је то место идеално за храм усташког викара?
Спин или не, свакако скорашњи наслови слуте на трули компромис, на затрпавање истине у исте јаме са жртвама које треба поново ујамити. Овим путем, верујем, у име великог броја истомишљеника опомињем – не правите компромис са ђаволом!
Не будите саучесник ватиканских пројеката! Не у наше име!
А ако ви не видите проблем у томе, ако и ви у екуменистичко-дипломатском заносу верујете да ћете бити победници и неукаљани изаћи из мешовитог свињца, иста вам је порука Вукашинова – само ви радите свој посао…“
Колумна Бошка Козарског за лист Ало