Протеклом самиту у Трсту, на ком су се срели челни људи водећих држава ЕУ и такозваног Западног Балкана, дат је велики значај. У мору лоших вести, ваљда је требало да ово буде једна оптимистична.
Протеклом самиту у Трсту, на ком су се срели челни људи водећих држава ЕУ и такозваног Западног Балкана, дат је велики значај. У мору лоших вести, ваљда је требало да ово буде једна оптимистична. Свакако, добро је што се о невеселој ситуацији на Балкану разговара (није проблем само у „западнобалканском делу“, једнако је суморно и у Бугарској, Грчкој, Румунији и Хрватској), али места за оптимизам – нема.
Уочљиво је, наиме, да ЕУ после ескалације мигрантске кризе жели да стабилизује Балкан, али је још уочљивије да нема појма како то да учини. За Србију је проблематично и то што се и она „решења“ која постоје косе с нашим интересима. Али да кренемо редом.
Прво, по много чему, концепт „Берлин плус“ подсећа на почетне кораке Пакта за стабилност југоисточне Европе. Разлика је у томе што је Пакт био далеко припремљенија и организованија структура, коју су финансијски издашно помагале западне земље. На крају, неславно је завршио, зато што у ЕУ није било воље да се све балканске земље истовремено (или у кратком року) приме у чланство. Настављена је политика отезања која нас је и довела довде.
Друго, ЕУ би да стабилизује Балкан и, како рече комесар Јоханес Хан, „да зауставе одлив младог становништва“ из наших држава, али у тај процес неће да инвестирају ништа. Најављена подршка пројектима од милијарду евра је неозбиљна. Па само ауто-
-пут Приштина – Тирана је до сада коштао око две милијарде. С том милијардом се може завршити наставак од Приштине до Ниша. И шта даље?
Истицање како ће се организовати донаторске конференције за прикупљање нових средстава је још неозбиљније. То је као када у Србији слањем СМС-ова скупљамо новац за лечење деце. Потребна су системска решења и континуално финансирање из буџета ЕУ.
Треће, прича о транспортној заједници је у реду ако посматрамо њену „техничку страну“, али треба имати у виду и „политички део“. Слично као и са стварањем енергетске заједнице, а што је требало да послужи како би се зауставио „Јужни ток“, сада се уводе процедуре преко којих ће бити контролисан уплив кинеског (и донекле руског) капитала у инфраструктурне пројекте. Долазак Кинеза на Балкан забрињава ЕУ, о томе се све отвореније говори.
Четврто, када је о политици реч, ЕУ и даље бурно реагује на кинеске, руске и турске балканске иницијативе, али се мало обазире на америчке.
А управо су САД започеле процес који можда доведе и до краја ЕУ. Функционално повезивање источноевропских (самим тим и балканских) држава на простору такозваног Међуморја (Интермаријум) које подстичу САД требало би да дугорочно (геополитички) одвоји немачко-француски континентални простор од Русије, и то се одвија преко НАТО и нових уговора о енергетској безбедности. То су старе таласократске теорије, које представљају класику у геополитичким истраживањима. Док се ЕУ бави Кином и Русијом, САД завршавају свој посао гурајући Брисел ка још већој зависности од НАТО.
Пето, а што се тиче Србије, водеће земље ЕУ сматрају да ће се Балкан стабилизовати ако Србија коначно призна лажну државу Косово, а БиХ постане унитарна. Зато ће наставити притисак у том смеру. Наше претпоставке су, наравно, другачије, али смо досадашњим попуштањем на Косову слали поруке како смо спремни и да (донекле) занемаримо косовско питање. Тако су то они разумели, и гледајући из угла Немачке и Француске, нема разлога да с досадашњом политиком на овом плану не наставе. На крају, шесто, унутар ЕУ нема воље за даљим проширивањем. У Немачкој је, на пример, проценат грађана који су за даље проширење ЕУ између 20–25 одсто. Бриселски (или берлински, париски) политичари причају оно што ми желимо да чујемо, али и они зависе од бирача и неће им се супротставити због пријема балканских држава.
Све у свему, дакле, тршћански самит је послужио да се пошаље слика како ЕУ није заборавила Балкан, али нам истовремено није дато пуно назнака како ће нам то користити. Тако да, што се ЕУ и Балкана тиче, можемо констатовати: иста мета – исто одстајање. Као што је било и пре Самита у Трсту, тако и после њега.
НОВОСТИ