Наши сељаци кажу „нема будале до школоване будале“. Не знам да ли се Слободан Јовановић водио и овом пословицом када је писао о полуинтелектуалцима и њиховом погубном деловању, али су његови закључци сасвим на трагу изречене народне мудрости.
Када неко ко нешто (мање или више) зна о теми коју обрађује, вођен личним утисцима и (свесно или несвесно) занемарујући шири контекст целе приче изводи генерализације – то не може на добро да испадне. Често, такве генерализације, иако немају научни значај, представљају основе за утемељивање накарадних политика које производе катастрофе. Под Јовановићевим полуинтелектуалцима се, пре свега, подразумевају политичари, хронично незаинтересовани за дубље анализе, склони брзим реакцијама и лаким решењима која произлазе из „црно-белих представа“ света. Када се они дочепају будаластих генерализација, несрећа уследи као логична последица.
За Роберта Каплана се не може рећи да је будала. Међу неколико значајних дела које је написао посебно бих издвојио „Освета географије – оно што нам мапе говоре о долазећим сукобима и борби против судбине“. Али део теза на којима инсистира у делу „Балкански духови“, а које је поновио у недавном интервјуу за амерички „Политико“, не могу се описати другачије осим као – тешке будалаштине.
Притом, његове тезе да је Србија „одувек била најпроблематичнија балканска земља“ и „полупропала држава“, ма колико увредљиве, мање су значајне. На њих се лако може одговорити. Ту чак Каплан није ни оригиналан. С једне стране, он на ствари гледа из америчког угла, по сваку цену оправдавајући политику Вашингтона и следећи дугорочне геополитичке пројекције атлантистичког блока, па другачије мишљење о улози Србије и не може изнети.
С друге стране, о овим његовим закључцима се може полемисати. Узроци нашег (полу)пропадања нису само интерни, већ и спољни, тичу се наметања регионалних правила игре, одржавања Србије у „дугорочној изолацији“ (о томе је писао Вили Вимер) и суштинског спровођења Моргентауовог плана. Каплан уско поставља методолошки оквир, он испитује само једну категорију индикатора који утичу на политичке процесе и зато све резултира искривљеном сликом.
Много важнија је оцена из споменуте књиге да „нацизам може тражити своје порекло на Балкану. У ћумезима Беча, плодном тлу етничких трвења блиских јужнословенском свету, Хитлер је научио како да мрзи на тако заразан начин“.
Каплану су проблем – Словени! У поменутом интервјуу додао је још да ова идеологија представља „изобличен западноевропски концепт, изопачену верзију индустријализације“. Хитлер, дакле, нема везе са Западом, он је само „изопачио западне вредности“, а суштински су на његове погледе утицали Словени. Јер, словенске народе карактеришу мржња, ирационалност и склоност ка насилном решавању проблема.
Треба ли, притом, подсећати на то да амерички теоретичари оваквих погледа између Словена и Руса стављају скоро знак једнакости. Или између Словена и православља. За овакве тезе би се могло и додати да су и расистичке. Само, за западни свет није расизам када се тако означавају православни Словени. То је за њих конструктивистичка поставка о којој треба полемисати. Не, о томе не можемо академски расправљати. То су чисте будалаштине.
Проблем с тим је што будалаштине често производе озбиљне политичке последице. Уопште не сумњам да ће део америчких политичара – полуинтелектуалаца – ове тезе прихватити као неупитна, истинита становишта. Тако је и покојни Ричард Холбрук, поводећи се за сличним радовима, дошао до закључка како је, да илустративно објасним, Гаврило Принцип први терориста модерног доба, претходник Осаме бин Ладена. То што су деценијама пре настанка Младе Босне на Хабзбурге атентате покушавали и Мађар Либењи, и Италијани Обердано и Лукени, и мексички суверенисти, нема везе.
Требало је оправдати агресију на Србију и употребу осиромашеног уранијума. И ово што Каплан говори, хтео он то или не, имаће сличну употребну вредност. Оправдаће катастрофалне политичке одлуке ка којима САД иду.
Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе, извор: Новости