Десет година од злочина у селу код Неготина, у коме је Никола Радосављевић убио деветоро својих комшија. Најтеже су годишњице, тад оживе слике наше трагедије
Десет година прошло је од једног од најстрашнијих злочина у Србији. Али Јабуковац, село код Неготина, заувек ће памптити 27. јул 2007. Тада је Никола Радосављевић из ловачке пушке убио деветоро и ранио двоје својих комшија. И шест кућа завио у црно.
Радосављевић се извесно време због психичких проблема лечио у Аустрији, у којој је живео и радио. Веровао је да је био мета црне и влашке магије коју су му наводно бацале комшије, због чега се, након свађе са женом и покушаја самоубиства скоком у бунар, одлучио на убилачки поход. Послат је у психијатријску установу Централног затвора.
Пуцњи, јауци, чини се, још одзвањају сокаком. Породице убијених окупљене да обележе деценију трагедије, не успевају да зацеле ране. Ових дана слике им се враћају, као живе.
„Мој Срђан би данас имао 25 година, а ја бих већ можда била бака“, говори Изворинка Баџикић, која је кобног поподнева изгубила сина јединца.
„У Јабуковац долазимо сваког јула из Немачке, тамо радимо већ годинама. Али, све ме овде убија. Чим чујем звук мотора или дечју грају, све мислим сад ће моје пиле да ушета. А знам да неће и све бих дала да могу да га вратим, да га загрлим“
Никола је тада ранио Изворинкиног мужа Синишу.
„Поново све преживљавам, све ми је исто као оног дана када смо изгубили сина – једва говори Синиша Баџикић“
Године пролазе, али бол не јењава.
Мермерну плочу са ликом сина, Синиша недавно је скинуо са фасаде куће… Неколико месеци пре прве годишњице од Срђанове сахране Баџикићима се родио син.
„Живот је чудо, Себастијан нам је дао снагу, продужио живот „- прича и плаче Изворинка.
Њихов, плавокоси, насмејани дечак има девет година. Кажу, исти брат.
„Причали смо му о Срђану, али и покушавали да га сачувамо од тога како се десио стравичан злочин, а он је на интернету све пронашао“, говоре Баџикићи.
Љубинка Бадејевић сваку ноћ, ево десет година већ, сања свог јединца Бранислава. Она и супруг Милутин сада су двоје стараца. Без помоћи синовљеве руке, без смеха унучића и без снаге и воље за животом. Спомен-плоча са Бранислављевом сликом је под прозором момачке собе. Погледи на свећу и папуче које је носио тог кобног дана, поново отварају рану.
„Бежао је да га крвников метак не стигне, а мртав пао преко мене, јеца Љубинка.Ни сама не знам како сам преживела све ове године. Одем на гроб и буде ми лакше“.
На крају улице, кућа до куће, на свакој умрлица. Исти датум. Иста реченица: „Трагично страдао 27. јула 2007.“ Ко је могао да претпостави шта је тога дана било у глави Николе Радосављевића. Свој крвави пир започео је од куће Ђорђевића.
Врата забрављена. Преживела је, чудом, Сања Ђорђевић, тада студент медицине, која је у једном поподневу изгубила оца Вељка (58), брата Драгана (22) и баку Марину Куткуреговић. У село, кажу нам овде, ретко долази. Причају Јабуковчани да су њу и брата родитељи 20 година чекали.
Преко пута Ђорђевића – покошени су супружници Драгиња (55) и Бранислав (57) Боронгић, па Срђан Баџикић. Недалеко одавде, на фасади куће Банковића, фотографија убијене Јелице (37). У дворишту двоје стараца.
„Ништа више у овој кући, откада нам је снају убио, није исто. Нити ће икада бити“, дрхтавим гласом говори старина Димитрије.
Ево и куће последње жртве Николе Радосављевића – Аника Чогић (62).
Кућа пуста. Кажу да је у Аники, ташти свог брата коју је кривио за породични раздор, Никола „видео“ ликове убијених. И тако их је редом косио.
Људи говоре, време се котрља. У Јабуковцу најснажније одзвањају речи Љубинке Бадејевић:
“ Говоре нам сада да ће Николу да пусте из затвора. Како? Зар њега да ослободе? Е, хоће срце да пукне“.
ЖРТВЕ
Од куће Радосављевића, једна за другом нижу се плоче са именима жртава редом како су падале: Драгиња (55) и њен супруг Бранислав Боронгић (57), Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и бака Марина (78), Бранислав Бадејевић (31), Срђан Баџикић (15), Јелица Банковић (37) и Аника Чогић (62).
ЈОШ СЕ КАЈЕМ
“ Туга је велика и неће се ово село никада опоравити – прича Илинка Банковић, комшиница код које се кобног дана бежећи од Николиних песница сакрила супруга Јелена. – Мислим да ће још дуго свако у Јабуковац са зебњом долазити. Време не може да се врати, али не могу да заборавим то поподне када се Николина жена Јелена сва крвава овде сакрила и говорила да ће он нешто страшно учинити. И сад се кајем што тада нисмо позвали полицију“.
НЕМАЈУ ШТА ДА КАЖУ
Нико у селу не жели ни да чује за Петра и Зору Радосављевић, Николине родитеље. Повукли су се убрзо после трагедије у стару кућу упркос великом имању и неколико огромних дворишних кућа. На капији смо затекли Зору, али нам је одбрусила да ни она ни Петар немају шта да кажу.
Вечерње Новости