У нашој штампи и на телевизији Народној Републици Донбас званичне публикације и канали лепе епитет „самопроглашена“. И то се изговара са таквом интонацијом као да у томе има нечег лошег.
Слично, са истом том интонацијом су недавно разговарали о самопроглашеним републикама Абхазији и Јужној Осетији. Штавише, када преко референци у штампи наших стратешких конкурената видим да се те помињу те републике, такав се епитет за њих користи до дана данашњег (код нас је изашао из употребе после признавања тих држава од стране Руске Федерације). Они који их још нису признали, настављају да наглашавају њихово самопроглашавање.
У реду. Да видимо која од садашњих држава није самопроглашена.
На пример, Савезна Република Немачка и Јапанско царство свакако није самопроглашено. Они су, да тако кажем, „поново изграђени“ након Другог светског рата, а границе њихове територије су одредили искључиво победници рата. Јапанске границе су одређене споразумом свих победника, немачке границе – у почетку одрежене уз англосаксонско овлашћењеа са оштрим одбацивања чињенице је трећи победник у рату СССР. А онда се у нашем времену, Совјетски Савез сложио да делимично ревидира границе Немачке и укључи у свој састав делове који су дизајнирани уз учешће Совјетског Савеза – то јест ДДР.
Нису самопроглашене Индија и Пакистан: то јест, они су се, наравно, ослободили од колонијалне зависности, јер су те територије биле британске колоније. Али када су се ослободили било је то у споразуму са Британцима, а на све то је сама Велика Британија дефинисала где су њихове границе. Осим тога, управо је Британија и смислима поделу Индије на муслиманске и хинду делове.
Извините, већина бивших колонија које су се одвоиле од својих матичних земаља нису самопроглашене, већ су им те матичне земње одредиле границе.
Израел, иако постоји на основу сопствене декларације самопроглашења независности, та декларација је проглашена на основу резолуције Генералне скупштине УН-а. Ову резолуцију су заједно прогурали САД и Совјетски Савез, а ова резолуција је била потребна због чињенице да је у то време земља између реке и мора била колонија Велике Британије (формално називана „мандатна територија“).
Дакле, видимо да то нису самопрглашене државе, већ су обично нечија колонија, а нисам сигуран да признање колонијалног искуства заиста доприноси угледу земље.
Укратно, међу самопроглашеним државама су такође и бивше колоније. Највеће и најпознатије су заправо Сједињене Америчке Државе (САД), формиране као резултат отворене и добро основане побуне против легитимне власти Британске империје.
Узгред, напомињем да сама Велика Британија такође у почетку самопроглашена. Није било никога ко би претходно дозволио Британији да постане самостална. Штавише, то своје самопроглашење је Велика Британија бранила у многим великим ратовима, од којих је најпознатији – такозвани „поход непобедиве Армада“ из Шпаније. Испоставило се ипак да је Армада победива, али одбити тај напад је било тешко (узгред, Шпанија је против Британије послала осам армада, ми се просто сећамо само једне од њих, а судбина осталих није било тако спектакуларна). Сама чињеница да су ови ратови и ратови у којима Шпанија, у принципу, да негира легитимитет постојања британске владе, истиче да је самопроглашену независност Велика Британија морала да брани веома активано.
Тако видимо да је главни борац са самопроглашеним државама и сама била самопроглашена. Видимо да већина несамопроглашених држава немају разлога да буду поносни тиме што нису самопроглашене. А зашто називати државу „самопроглашеном“ – то је исто то као и називајући је сувереном, независном и додавати јој такве епитете који се у текућој дипломатској пракси сматрају похвалним.
Основа за становнике северноамериких колонија да започне рат за независност био је чисто комерцијални проблем – трговинска и фискална ограничења од стране метрополе. Становништво 13 британских колонија није имало званичне заступљенике у парламенту Велике Британије, али су им наметали порез.
Питање опстанка становништва у овим колонијама није постојало, нису умру од глади и нико није покушавао да их уништи – а становништво „самоприглеђаних“ република је то доживло.
Стога су референце на „самопроглашеност“ уопште, по мом мишљењу, сувишне.