Име Садако Сасаки вам вероватно ништа не значи. Она заправо и јесте била сасвим обична девојчица, ни по чему различита од хиљада друге деце која су живела у њеном граду. Имала је брата и родитеље који такође нису били ни по чему посебни и тешко да би историја запамтила њихова имена… тј. да није било 6. августа 1945. године.
На данашњи дан 1945. године амерички тешки бомбардер типа ‘Боинг Б-29 Супертврђава’ (Суперфортресс) избацио је на јапански град Хирошиму прву нуклеарну бомбу икада употребљену у рату.
Град је разорен, а 13 квадратних километара претворено је у пустош. Погинуло је око 117.000 људи, а од последица бачене бомбе страдало је 217.137. Хирошима је тада имала 255.000 становника.
Бомба је иза себе оставила само пустош и трагедију… Чак и они који су преживели нису избегли страшну судбину. Управо то је прича о Садако Сасаки, хиљаду ждралова и једној жељи.
Девојчица која је постидела Америку
Породица Сасаки живела је у Хирошими… Садако је имала само две године када је на њен град погодио „Мали дечак”, прва атомска бомба икада бачена.
Њена кућа налазила се око два километара од места експлозије. Удар је био толико снажан да је Садако излетела кроз прозор. Сви су мислили да је погинула, али је девојчица ипак била жива и, наизглед, неповређена.
Следећих десет година Садако је живела као и сва остала деца у том крају Јапана. Kрај рата је донео разарања и пустош какву нико није ни могао да замисли, али је живот ипак ишао даље.
А онда се у новембру 1954. године Садако разболела. Имала је прехладу, и на врату су почеле да јој се појављују отеклине које су се померале према лицу. У јануару 1955. на ногама су јој се појавиле љубичасте мрље. Недуго затим, дијагностификована јој је леукемија или „болест атомске бомбе“ како ју је звала девојчицина мајка.
Црне прогнозе и нада
Лекари су били неумољиви – Садако Сасаки живеће у најбољем случају још годину дана.
У том периоду, доктори су забележили велики пораст оболелих од леукемије, посебно међу децом. Већ почетком 1950-их, било је јасно да леукемија настаје као последица радијације.
Садоко је смештена у болницу. Уплашена и све болеснија, стално је слушала бајке и јапанске легенде. Омиљена јој је била она по којој ће, ако успе да направи 1000 оригами папирних ждралова имати право да пожели једну жељу.
А Садако је желела само да оздрави…
Због недостатка папира, Садако је морала да се сналази. Kористила је папир из паковања лекова и све што је могла да измоли од одраслих. Ово је, упркос напорима и чињеници да јој је до октобра нога била потпуно отечена, подразумевало и одлазак у собе других пацијената само како би их питала да узме папир из поклона који су добијали.
Садако и хиљаду папирних ждралова
Тог 25. октобра 1955. године Садоко није могла ни да једе. Након упорних молби родитеља, затражила је чај и пиринач. Појела је две кашике, и рекла: „Добро је”. Затим је умрла.Имала је 12 година.
До тада, Садако је направила 644 ждрала. Њени пријатељи су допунили број до хиљаду и она је сахрањена заједно са њима. Тако каже прича испричана у књизи „Садако и хиљаду папирних ждралова”. Друга верзија, наведена у меморијалном парку у Херошими, тврди да је девојчица до августа 1955. премашила хиљаду и наставила и даље да прави папирне птице.
Садако Сасаки постала је симбол страдања невиних жртава за време Другог светског рата. Њена статуа и данас стоји у Меморијалном парку мира у Хирошими.
На дан њене смрти деца из целога света шаљу папирне ждралове који се, заједно са порукама мира, каче на споменик посвећен малој Садако – девојчици која је имала само једну жељу – да живи.
ДНЕВНО.РС