Анализа: Шипатарска тежња да створе велику Албанију – сан или реалност?

Да ли је жеља Шиптара да седну за преговарачки сто и започну дијалог реалност, или само маска испод које се сакрива њихова, још од Призренске лиге тежња, да створе Велику Албанију?

Хоће ли подпомогнути менторима са Запада, за чију су „наклоност“ годинама издвајали значајна средства успети да своје жеље остваре, или ће оне остати само жеље, зависи умногоме од нас самих.

Пут којим сада бирамо да корачамо може бити прав и поплочан нашим чврстим ставом, или препун несигурних кривина, иза којих нас могу сачекати још нечије мегаломанске жеље.

Анализу шиптарских тежњи за стварањем велике Албаније, за News Front дао је стручњак за безбедност Илија Животић.

„Што пре народ у Србији схвати да политика нема никакве везе са стањем на Косову и Метохији боље ћемо решење проблема наћи. За Шиптаре је тотално небитан политички облик владавине у Србији. Да ли су на власти у Београду комунисти, радикали, напредњаци или демократске снаге, то за њих нема везе. Разлог је тај што они на Косово и Метохију никада нису гледали као на политичко, већ као на геостратешко питање. Њима је одувек, још од Призренске лиге, било само до стварања велике Албаније.

Никада они нису били за неке политичке преговоре. Никада нису тражили да партиципирају у централној власти Србије на основу њиховог броја. Не они су одувек тражили независност. Саме терористичке активности које су они спроводили никад нису биле ради освајања власти, не оне су биле етносепаратистичке и то је требало препознати и у складу са тим дејствовати. Када су те терористичке групе прерасле у герилу то је требало препознати и прилагодити борбу. А није.

Подсећам, Шиптари су још 1992 прогласили независност Косова, формирали владу у егзилу и кренули да скупљају новац преко дијаспоре за тај пројекат. Да ли су имали подршку Запада за то? Да, јесу, али не потпуну.

То је била подршка са стране не још увек тотална и безусловна а неколико година ни јавна. Тек неколико година касније услед јачања шиптарског покрета, прилива огромног новца разним лобистима и наше немогућности да решимо проблем, она постаје јака. Да смо на време у самом почетку елиминисали тзв. ОВК када је то била само једна група, боље речено банда од 20 људи, спречили бисмо омасовљење, а самим тим и подршку Запада. Јер Запад је у потпуности, не рачунамо подршку појединих делова служби, почео да их јавно и гласно на свим странама подржава када је схватио да они, Шиптари, стварно могу да узмрдају Србију.

Да ли смо грешили на Косову? Јесмо, и политички и војно-полицијски ! Да ли нас је то коштало? Јесте и то прескупо, у сваком погледу ! Зато овај унутрашњи дијалог не сме довести до погрешног избора.

Ми сада можемо изаћи са најбољим, најправеднијим предлогом у Историји, али ако нас не подржи бар једна велика сила, која може утицати на Шиптаре или њихове менторе, џабе трошимо време.

Деведесетих су нам пуна уста била како Албанци плаћају лобисте да раде за њих, потплаћују стране политичаре, а све то време ми смо могли дати неколико пута већи новац за нашу ствар. А нисмо. Учили су нас да правда побеђује.

Један стари мислилац је рекао:“Веруј у правду само када си ти тај који је дели, или ако си много добар са њим“.

Америка не верује, нити спроводи правду. Само спроводи свој интерес. Зашто је 90 их нисмо убедили да је јака Србија њен интерес, већ су их Албанци убедили да је боље да им они буду ратни савезник против нас. Надам се да се то неће поновити. Можда је сада прилика да убедимо Запад да је њихов интерес јака Србија.“

Карте које у овом дељењу имамо у руци можда баш и нису најјаче, али и са таквим картама треба знати одиграти најбоље.

Приредила Лола Ђорђевић