Од када сам Србин?
Режимска “Побједа” се, видим, брине – путем наводних неименованих извора – откуда ја на састанку са предсједником Србије Александром Вучићем у Новом Саду. Kако то да сам се појавио тамо, а није неки “аутентични представник Срба” из Црне Горе. Зашто сам позван, а “изјашњавао сам се као присталица црногорске независности”. Kако то да сам ја “национални Црногорац представљао Србе”. Kоначно, и то и са насловнице: “Од када сам Србин?”
Сада сам им, дакле, Црногорац, а до јуче, до овог састанка који им је засметао због своје тежине и значаја, сам им био Србин, четник, великосрбин, путинофил и тако у недоглед. Сада сам им „национални Црногорац“, а до јуче сам „рушио Црну Гору“. Сада сам „присталица црногорске независности“, а до јуче „мрзитељ свега црногорског“. До овог састанка „Побједа“ – и остала медијска послуга режима – писала је у духу: „Од када је Милачић Црногорац?“.
Да скратим причу: Срећан сам због тога! Јер сам и једно и друго, истовремено, јер другачије и не може бити! То сам и казао – и само то ћу саопштити од свега изреченог на том значајном састанку који је био интерне природе: „Званична црногорска политика намеће атмосферу и дух да си већи Црногорац, што си мањи Србин, док су у Његошево вријеме Црногорац и Србин били синоними. Ја сам управо такав Црногорац, какав је Његош био Србин“. Свједоци за ово су ми Александар Вучић, Милорад Додик, патријарх Иринеј, Ивица Дачић, Ана Брнабић, Никола Селаковић и сви присутни на том састанку.
„Побједа“ пише, спина ради, и да „нијесам желио митрополита Амфилохија на анти-НАТО протесту, али да ми сада није сметао патријарх Иринеј“. Ријеч је о потпуно различитим поводима и форматима, али је то, да ипак кажем, ђелимично, тачно. Међутим, не због различитих ставова са Митрополитом, већ због мог виђења стратегије и борбе за заједнички ствар, у том случају неутралну Црну Гору. Вјерујем да је борба за неутралност универзална вриједност, не ексклузивитет нити једног народа, нити конфесије, а да Црква може, и треба(!), да се бори против уласка у НАТО, али својим методама и путевима, који нужно не морају да се увијек поклапају са нашим, политичким. Дакле: искључиво питање стратегије и тактике борбе, о чему сам и лично, веома отворено и критички, више пута говорио митрополиту Амфилохију, којем све то није сметало да ме крсти, мене и мога Вука. Напротив: блиски смо.
Још нешто: ни ја ни предсједник Србије нисмо одбили да издамо пасош ни Андрији Мандићу ни било ком Србину из Црне Горе, што је застиђе режима и „Побједе“, која нетачно пише, а режим диктира, уз омаловажавање, да сам на састанак позван накнадно. Ни тада ни данас нисам био резерва и замјена за било кога, нити сам икада дозволио да будем замјена било коме, иако је то нормално, логично и очекивано за полтронистички дух „Побједе“ и званичне Црне Горе.
Дубоко вјерујем, знам, да сам био аутнетични представник Срба на том састанку, исто као што сам био и аутентични представник Црногораца: исти смо народ! Управо је вишедеценијски, рекао бих и вјековни, циљ атлантистичког духа неслободе и њему сличних анти-духова, да се тај истински слободан народ, као најбројнији на овим просторима, збуни, ослаби и уништи. Моја жеља и дугогодишња борба јесте, између осталог, побуна управо против тога, на један, чини ми се, другачији, модеран, принципијелан и универзалан начин.
Kоначно, пита се „Побједа“: Зашто сам позван на овако важан састанак?
Најбоље процијените сами.