Ко су људи који су правили прве ракете и ракетне системе у нашој земљи, који су деценијама јачали позицију између сукобљених светских велесила. Да ли је то модел и за будућност?
Србија, притиснута између Истока и Запада, тражи простор за позиционирање у неутралности. У политичком смислу, у овој намери засад успева. Међутим, неутралност, посебно војна, није мртво слово на папиру, није декларативна флоскула, њено утемељење је и у развоју технике, односно спремности да производи адекватне одбрамбене системе.
Далеке 1960. ову визију имао је један човек, млади Херцеговац Обрад Вучуровић. Његова визија поклопила се са политиком људи који су водили тадашњу велику земљу. Завидан број научних институција спојен је у једну, у Београду је основан Војнотехнички институт. У њему је радио више од пет хиљада људи који су пратили визије младог инжењера Вучуровића. Спутњик је имао изузетну прилику да разговара са двојицом његових сарадника, Средојем Суботићем, који ускоро одлази у пензију, и нешто старијим колегом Савом Ивковићем. Развој наше ракетне технике почео је тако што је, по угледу на руску, конструисана мала авионска ракета. Било је то наше прво средство ракетне технике, били смо поносни, јер је то био велики изазов, каже Саво.
„Упоредо с тим кренуо је пројекат развоја вишецевног ракетног система ’Пламен‘, домета осам и по километара, опет на бази сазнања везаних за неке стране системе. У то време врло мали број земаља у свету је смогао снаге и размишљао о томе да уђе у било какав посао везан за ракетну технику. Био је то изазов и за индустријски много напредније земље. Тај пројекат је водио генерал Вучуровић, који је тада био начелник Одсека за лансере у Институту“, присећа се Саво.
Јапанско гориво за југословенске пројектиле
Упоредо с ракетом развијан је и систем ПВО. И те пројекте водио је генерал Вучуровић. Један од највећих звао се „Вулкан“, била је то ракета која је требало да иде до висине од 25 километара. Била је 1962, година у којој је руска ракета срушила У2 са 22 километра, био је то велики залогај, била је то вишестепена ракета, за коју је требало обезбедити гориво за више фаза.
„Успостављен је контакт са Јапаном, генерал Вучуровић је био у делегацији која је одлазила тамо и сретала се с Јапанцима овде. Они су тада имали метеоролошку сондажну ракету коју су звали ’капа‘. Имала је више типова, а могла је да одлети на висине између 40 и 60 километара. Ракете су лансиране вертикално, прикупљале метеоролошке податке и слале их на земљу, а на бази тих података су се правиле метеоролошке карте. Југославија је купила 6 ракета и лансирну рампу, радар којим је могла да их прати и постројење за производњу ракетног горива које су користиле“, каже Саво.
Ракете су растављене и испитане, лансирна рампа и радар монтирани на полигону Превлака код Херцег Новог, па су поједине и лансиране. Та технологија била је нека врста искорака, а заправо се цела прича вртела око спорног горива. Ракетни мотори таквих ракета користили су САД и СССР-у као помоћ у полетању млазних авиона који нису имали довољно велику снагу, јако оптерећен авион није могао да узлети са релативно кратке писте. Монтирани су под крила руског МиГ-19 и америчког „Тандерџета“, а гориво је, захваљујући Вучуру, како су сарадници звали тада младог инжењера Вучуровића, имало своју примену и у неразвијеној Југославији. Била је то школска вежбовна ракета домаће производње.
На челу с генералом Вучуровићем пројекти су се ширили, не само по броју већ и по обухвату научних области. Не треба заборавити да је педесетих година прошлог века вођена ракета била мисаона именица, углавном су рађене ПВО ракете, подвлаче наши саговорници.
У то време Совјетски Савез лансира чувену ракету Град БМ 21, једну од највише коришћених артиљеријских ракета у свету. Израђено је седам и по хиљада лансера и преко четири милиона пројектила. Кад се појавио „Град“, Југославија је почела да развија свој систем —„Огањ“. И тај пројекат је водио генерал Вучуровић.
Лансер и ракета нису личили на руско решење, али су се ракете поклапале у килограм тежине, у 100 м домета, само што је концепт наше школе ракетне артиљерије био потпуно другачији. Совјетски Савез је био суперсила, ако би ушао у сукоб са противником, рачунао је на масовну употребу, а наша земља је морала то да решава на други начин. Наша ракета била је неупоредиво прецизнија, а имала је и већу ватрену моћ.
„Са Ираком је развијен ракетни систем ’Оркан‘ домета 50 км, завршен је за 7 година. САД су тада имале систем МЛРС прву верзију која је имала домет 35 километара и лошију прецизност од наше ракете. СССР је имао ’Ураган‘, који је такође имао домет 35 км. Кад кажете неком да је 1987. нека мала земља од 20 милиона становника направила ракетни систем који је супериоран у односу на системе које имају суперсиле, то делује мало застрашујуће“, каже у шали Саво.
Наређујем да се порођај одложи
Саговорници Спутњика, скромни инжењери, који би, да су радили у некој од поменутих великих сила, сигурно имали светску славу, јер поред чувеног Вучура носе део заслуге за то што се инжењерским решењима Института не могу похвалити индустријски много напредније земље, радо се присећају свог шефа, свесни чињенице да је рад с њим би прави благослов. Ипак, људи тако велике умне снаге, као што је био инжењер Вучуровић, често не схватају да околина не може непрекидно да одговара на њихове захтеве.
„Једини који је заиста могао да га прати био је један од његових најближих саговорника Ђорђе Јауковић, бивши директор Института, невероватан човек у сваком погледу. Где год би се њих двојица појавили, нико није остајао равнодушан. Њих двојица отварали су врата начелника генералштаба ногом. Наравно да то нису радили, поштовали су и надређене и подређене, желим да појасним колико је њихово место било вредновано у систему Министарства одбране тадашње Југославије“, каже Средоје Суботић.
Несвакидашњу, огромну енергију инжењера Вучуровића и његову апсолутну посвећеност послу можда најбоље описује анегдота коју нам је испричао Саво Ивковић. У последњој фази важног пројекта захтевао је да хитно на пут крене колега чија је супруга у болници чекала порођај.
„Када му је то пријавио, он је потпуно озбиљно рекао: ’Може ли она то мало да одложи‘. То није био показатељ негативног односа према било чему или безосећајности. После пет минута је схватио, извинио се. Ова анегдота сјајно одражава његов однос према пројектима. Он је био човек фокусиран на посао 24 сата дневно. Ако би га позвали усред ноћи, када не зна где се налази, после три секунде би се укључио у решавање проблема“, присећа се Саво.
Додаје да његова супруга није морала да одлаже порођај због Вучура, али да је морала сама да се бори са децом и пресели у нови стан, јер је он те године, радећи на пројекту „Оркан“, 135 дана провео на службеном путу.
„Пратили смо га, јер као млади инжењери имали смо ретку прилику да када нешто нацртамо, готов комад видимо за свега неколико дана, да га испитамо, управо захваљујући Вучуру. Неки инжењери живот посвете пројекту чију примену никада не виде“, каже инжењер Ивковић.
Институт се не предаје
Без обзира на маестралне инжењерске бравуре Обрада Вучуровића, Средоје Ивковић каже да је тимски рад ипак био пресудан за успехе пројеката ВТИ. Иако начелник Сектора за ракетно наоружање, Вучуровић је био је организатор свих послова, имао је велики утицај на то у ком ће се правцу ти пројекти кретати, а то је било од пресудног значаја.
Када је од Руса купљена прва лиценца, реализација није била нимало лака, било је потребно направити сопствено виђење тог истог решења на бази домаћих сировина, што је захтевало велико знање. Поред лиценце за „Маљутку“, Институт је од Совјета купио још неколико важних пројеката, али је интересантно да нам Руси никада нису продали ракетно гориво, а да су нам Американци само једном продали лиценцу за делове композитног ракетног горива и једно постројење, каже Ивковић.
„То је та дивна особина некадашње државе, али и ове садашње — што смо своји. Могу да се политички не слажем са неким стварима данас, али се потпуно слажем са да не треба да зависимо ни од Руса, ни од Американаца. У суштини, тај концепт је увек живео у овом Институту, не зато што смо ми тако хтели, једноставно, то најбољи избор. Тиме се, условно речено, дистанцирате од политичких опција и условљавања, што се десило свим земљама СЕВ-а. Они су пре нас почели да производе читав низ ових система, али никада нису ушли дубоко у њих, нису их познавали и нису могли да при иступању Русије из сарадничког односа са њима наставе производњу. Нама то није био проблем од момента када смо купили лиценцу, зато што смо је сами реализовали“, истиче инжењер Средоје Суботић.
Он додаје да је овакав приступ довео до тога да наша држава има углед и на једној и на другој страни, а формирао га је управо чувени инжењер, генерал Обрад Вучуровић. Без обзира на то што је поделио тужну судбину Југославије, Војнотехнички институт је кућа која данас интегрише комплетну одбрамбену индустрију Србије, јер развој мањих предузећа која се баве развојем наоружања није довољан да изнедри велике системе и реализује њихову производњу. Институт својим знањем и искуством помаже у реализацији готово свих пројеката, а прошле године врата је отворио за више од седамдесет страних делегација које су дошле по парче знања српске школе ракетне технике.